Čitaonica: Karlos Ruis Safon - Igra anđela

Pisac nikad ne zaboravlja kada je prvi put primio novac ili hvalospeve za neku priču. Nikad ne zaboravlja kada je prvi put osetio slatki otrov taštine u krvi i poverovao da će mu, ako niko ne otkrije njegov nedostatak talenta, san o književnosti obezbediti krov nad glavom, topao obrok na kraju dana i ono za čim najviše žudi: njegovo ime odštampano na nekom bednom komadu papira koji će ga sigurno nadživeti. Pisac je osuđen da se seća tog trenutka, jer tada je već izgubljen i njegova duša ima svoju cenu. 

Vidal je jedan sentimentalac,, koji još veruje u te antišpanske legende kao što je meritokratija ili davanje šanse onom ko je zaslužuje, a ne onom ko u tom trenutku ima najbolju vezu. S obzirom na to koliko je para težak, može sebi da dozvoli da bude takav lirični zanesenjak... 

Zavist je religija mediokriteta. Ona im vraća snagu, ona je odgovor na nemire koji ih izjedaju i, na kraju krajeva, rastoči im dušu i dozvoli im da opravdavaju svoju bedu i svoju pohlepu dok ne poveruju da su to vrline i da će se vrata raja otvoriti samo nesrećnicima kao što su oni, koji kroz život prolaze ne ostavljajući drugog traga do li namere da omalovaže ostale i da isključe, i ako je mougće unište one koji, samom činjenicom da postoje i da su takvi kakvi su, ukazuju na njihovo siromaštvo duha, uma i snage. Srećan je onaj na koga laju kreteni jer im njegova duša neće nikad pripadati.

„Umetnost koride je umrla“, objavljivao bi. „Sad je sve biznis pohlepnih uzgajivača i toreadora bez duše. Publika ne ume da razlikuje koridu za neuke mase od znalačke borbe koju samo upućeni znaju da cene."
„Eh, da su nama pružili šansu, don Eliodoro, druga bi to priča bila.“
„Kad u ovoj zemlji pobeđuju samo nesposobni.“

U školi sam naučio da čitam i pišem mnogo ranije nego ostala deca iz kraja. Ono što je za moje drugare bilo kreveljenje mastila po nerazumljivim stranicama, za mene je predstavljalo svetlost, ulice i ljude. Reči i tajna saznanja skrivena u njima oduševljavali su me i činili mi se ključem kojim se može otključati jedan beskrajni svet, dovoljno daleko od te kuće, tih ulica i tih turobinih dana za koje sam čak i ja mogao da predosetim da mi neće podariti mnogo sreće.

„Sestra mi kaže da ste pisac, mada vidim da ste u prijemnom upitniku napisali da ste plaćenik.“
„U mom slučaju,tu nema nikakve razlike.“„Mislim da su neki moji pacijenti vaši čitaoci.“„Nadam se da time prouzrokovano neurološko oštećenje neće biti trajnije prirode.“Doktor se nasmejao kao da ga moja šala zabavlja, i zauzeo je direktniji stav, dajući do znanja da se prijatni i banalni uvod završio.

„Član prvi: Kad neko dođe ovde prvi put, ima pravo da izabere jednu knjigu, koju god želi, od svih knjige koje ovde imamo.
Član drugi: Kad se usvoji neka knjiga, preuzima se dužnost da se ona zaštiti i da se učini sve što je moguće da se ona nikad ne izgubi. Celog života. Je l’ nešto nejasno?“
Podigao sam pogled ka beskraju lavirinta.„Kako izabrati samo jednu od tolikih knjiga?“Isak je slegnuo ramenima.„Ima onih koji vole da misle da knjiga bira njih... sudbina, da tako kažem. Ono što ovde vidite jeste zbir vekova izgubljenih i zaboravljenih knjiga, knjiga koje su bile osuđene da budu uništene i zanavak ućutkane, knjiga koje čuvaju sećanje i dušu vremena i čudesa kojih se više niko ne seća. Niko od nas, ni najstariji, ne zna tačno ko je osnovao ovo mesto ni kada. Verovatno je staro skoro isto koliko i sam grad i raslo je s njim, u njegovoj senci. Znamo da je zgrada sazidana od ostataka palata, crkava, zatvora, bolnica koje su nekad možda postojale na ovom mestu. Osnovna struktura potiče iz XVIII veka i otad nije prestala da se menja. Pre toga, Groblje zaboravljenih knjiga bilo je skriveno u tunelima ispod srenjovekovnog grada. Ima ih koji kažu da su u vreme inkvizicije učeni ljudi i oni slobodnog duha sakrivali zabranjene knjige u sarkofage i zakopavali ih u kosturnice, kojih je bilo po celom gradu, da bi ih zaštitili, verujući da bi ih buduće generacije mogle otkopati...“

„Martine, želim da mi stvorite religiju.“

Gledao sam dugo taj komadić bogatstva, i konačno odmahnuo glavom. Bar sam ga video. Bio je stvaran. Ponuda i sujeta koju sam u tim trenucima kupovao bedom i beznađem bili su stvarni
„Ne mogu to da prihvatim“, rekao sam.
„Mislite da je to prljav novac?“„Svaki novac je prljav. Da je čist, niko ga ne bi hteo...“

„Isabela, ako zaista želiš da se baviš pisanjem, ili bar da pišeš da bi to neko čitao, moraćeš da se navikneš da te ponekad ignorišu, da te vređaju, da te omalovažavaju i da se, skoro uvek, ponašaju ravnodušno. To je jedna od prednosti ovog zanata.“

... Pravda je pitanje perspektive, a ne univerzalna vrednost.

„Sve što treba da znamo zapisano je u velikoj knjizi prirode. Dovoljna je hrabrost i čist um i duh da bi se to protumačilo“, složio se Koreli.

„... Šta je, po vašem mišljenju, nedostatak ove pripovesti?“„Nedostaje mi neki negativac. Većina nas, shvatili mi to ili ne, određuje se spram nečega ili nekoga. Reakcija je lakša od akcije, da tako kažem. Ništa ne potpomaže veru i čuvanje dogme kao dobar antagonista. Što neiskreniji, to bolji.“
„Mislio sam da ta uloga može bolje da razvije ako je apstrakna. Antagonista bi bio nevernik, čudak, onaj koji nije u grupi.“
„Da, ali voleo bih da je dodatno konkretizujete. Teško je mrzeti ideju. To zahteva izvesnu intelektualnu disciplinu i bolesno posvećen duh, a toga nema mnogo. Mnogo je lakše mrzeti nekoga ko ima prepoznatljivo lice, njega okriviti za sve što nam ne prija. Ne mora to bili poseban lik. Može biti nacija, rasa, grupa... šta god.“