Zašto kultura i umetnost koštaju?
Verujem da smo se svi našli u situaciji da želimo da odemo na neki koncert, da odgledamo neku pozorišnu ili bioskopsku predstavu, ili da kupimo neku knjigu; ali da to nismo učinili zbog preskupe karte/cene knjige.
Nekom prilkom smo se zapitali zašto je cena ulaznice ili knjige baš toliko velika. Evo do kakvog odgovora sam došao...
Umetnost i kultura koštaju, svidelo nam se to ili ne. Kupovinom ulaznice ili knjige često pomislimo da plaćamo da gotov proizvod - predstavu, izložbu, knjigu... Ali, zapravo, plaćamo mnogo više.
Pa dobro, šta je što mi, zapravo, kupujemo?
Mi, kao posetioci kulturnih dešavanja, kupujemo talenat umetnika kao i sve one sate koji su oni uložili praveći svoje umetničko delo - od trenutka nastanka ideje, preko njene razrade, traženja odgovarajućih materijala/rekvizita.Kupovinom ulaznice ili umetničkog dela, plaćamo sve one trenutke (uglavnom opravdanog) straha (da li će se publici dopasti umetničko delo), skeptičnosti (koji nastaje zbog finansijskih momenata), samoispitivanja da li je autorovo delo dobro ili nije. Ne treba zaboraviti ni nervozu zbog rokova, gomilu problema pojedinačnih scenskih umetnika kao ni zajedničke probleme (izrada odgovoarajuće scenografije, kostima, setova...). Jednostavnije rečeno: sva ona ljudska osećanja koja nastaju u trenucima i periodima stvaranja.
Zaustaviti se na ovome značilo bi da zaboravljamo na to da i ti sami umetnici moraju izdvojiti vreme da svoju umešnost i veštinu razviju i usavrše (tako što će npr. naučiti neki novi dijalekt, posebnu tehniku slikanja ili pisanja)....
Plaćamo sve one probe glumaca koje su se odvijale u hladnim zimskim prostorijama; neuspele pokušaje vajara da izrazi svoje ideje i viziju. Muzičari moraju da platiti najam prostorije u kojoj vežbaju, žice, pojačala, nove instrumente (koji, zbog korišćenja, vremenom propadaju). Slikari moraju stalno kupovati nove boje, platno, četkice.
To što mi vidimo na pozornici, na bioskopskom platnu ili knjizi je samo forma, umetnički izraz. Završni proizvod. Mnogo faktora uticalo je da taj izraz bude baš takav i nikakav drugačiji - jedinstven. Neponovljiv! Forma je takva upravo zbog ogromne energije, strpljenja, rada te fokusiranost svih onih koji su učestvovali u stvaranju umetničkog dela. I TO je upravo ono što kupujemo!
Godine rada, zalaganja, suze i znoja stoje iza umetnika kog vidimo pred sobom. I TO je upravo ono što kupujemo!
Da bismo se mi osećali lepo i uzvišeno; da bi se naši vidici proširili; da bismo duhom rasli i razvijali se - bilo je potrebno da se umetnici i kulturni delatnici odreknu mnogo toga: vremena koje bi proveli sa svojom porodicom i prijateljima. I TO je upravo ono što kupujemo!
Kupujemo iskustvo koje je trajnije i koje nećemo zaboraviti.
Kupvina ulaznice ili knjige je ulaganje u kulturu! Misli o tome sledeći put kada pomisliš da je knjiga ili ulaznica za predstavu/bioskop preskupa (ako ne želiš da prođeš kao Topuzić).
P.S. Tekst se odnosi na kulturna i umetnička dešavanja čija je cena razumna i ne odnosi se na situacije kada je cena precenjena iz bilo kojih razloga (npr. poznatosti izvođača).
Ko je Predrag Popović?
Moderni don Kihot. Zalaže se da pamet, sposobnost, kreativnost i društveni aktivizam budu mainstream. Bloguje o ovim temama.
Optimista.
Piše. Stvara. U stvari, izmišlja. Priče, uglavnom, u kojima misli, snove i ideje pretvara u reči.
Mislim da će se sa ovim složiti apsolutno svaki stvaralac bez obzira na vid umetnosti.
ReplyDeleteČest zaboravljamo da neki isključivo od toga i žive.
Nedavno sam bio na koncertu grupe Dža ili Bu. Bend koji postoji skoro 30 godina je svirao u Nišu za 600 dinara po karti a par dana kasnije u Ćupriji za 250 dinara po karti.
Na oba koncerta su sebe podjednako dali. Svirali su podjednako dobro i iskreno i pred 300 i pred 70 ljudi. I tada sam osetio da oni zapravo vrede i više od cene koja je bila u Ćupriji. I shvatio sam koliko cene svoju publiku. I to čovek poželi da nagradi...
I umetnici su se školovali isto kao i svi ostali, s tim što se na njihov posao gleda, uglavnom, neozbiljno. Da, to je istina!
ReplyDeleteHajde da ne pričamo sad o glumcima, muzičarima, nego o onome kroz šta smo svi prošli i što jeisto vekovima unazad, a to su predmeti likovno i muzičko.
Ko ih shvata ozbiljno? Da li smo se nekad stavili u ulogu tih ljudi koji su završavali fakultete isto kao i mi? Da li je njima diploma pala s neba? Da li su i oni morali da uče? Da li imaju prilike da pokažu u školama to što su naučili? Da li ih ponižavamo govoreći deci da to i nisu predmeti? Na kraju, kako se oni osećaju kad vide da njihov talenat propada, da ih niko ne uvažava?
Kao neko kome je "umetnost" hobi, odlično znam koliko je truda potrebno da nastane nešto i kako se osećam kad ljudi kažu da je nešto skupo, prevrćući, pritom, masnim rukama po izloženoj robi. A kako li se tek oseća pravi, školovani umetnik kad vidi onoliku količinu kiča po ulicama i ljude koji sebe nazivaju umetnicima, samo zato što su šišarku naprskali sprejom boje zlata? Ili, operski pevač koji je sate proveo vežbajući kad vidi da Vendi puni "džepove" (kako drugačije da kažem) i dobija udarne termine na svim televizijama?
Draga Nataša,
ReplyDeleteUpravo to je poenta mog teksta: postoji mnogo toga što mi kao uživaoci umetnosti ne vidimo. Mi vidimo samo ono što je na površini, nešto što je posledica velikog odricanja, napora, potrošenih živaca, čega sve ne.
Slažem se da se gotovo uopšte ne pridaje pažnja muzičkom i likovnom obrazovanju u srednjoj i osnovnoj. I zato imamo toliko kiča i šunda u našim medijima. Zato imamo kojekakve starlete i misice u pokušaju.
Baš danas sam razmišljao kako često umetnici i naučnici odlaze iz zemlje baš zato što im je teško da dobiju društveno priznanje. I, umesto da gajimo neka uzvišena osećanja, mi se bavimo banalnostima poput toga šta je jedna pevaljka rekla onoj drugoj.
Baš zbog te banalizacije i trivijalizacije, mediji i društvo nam izgledaju ovako kako izgledaju. Sami smo krivi jer želimo sve instant, brzo; vidimo samo ono što se na površini prikazuje a ne želimo da zagrebemo ispod površine. Od uživaoca u umetnosti, postali smo konzumenti instant umetnosti. Primera radi, koliko nas zna pesmu "April u Beogradu" i koliko će se ta pesma pevati a koliko će se pevati "a kod tebe su još uvek moje gaćice?" Koja pesma ima veću umetničku vrednost?
Pozdravi! :)