Dobro došli u zemlju suprotnosti i nelogičnosti
Dobro došli u zemlju čuda.
Zemlju koju retko gde možete ponovi naći.
Državu koja je nesvakidašnja. Neobična.
I to po mnogo čemu....
Eto, na primer, u normalnim okolnostima njeni stanovnici baš i ne vole svoje komšije i raduju se njihovoj nesreći i patnji. Raduju se kada komšiji crkne krava, truju njihove kućne ljubimce, olajavaju ih. Svađaju se, psuju i spremni su godinama da ne razgovaraju jedni sa drugima. Neprijateljstva idu toliko daleko da neki bacaju "vračke", "mađije", anateme i prokletstva semena i plemena. "Ćeraju" se oni tako godinama a da više i ne znaju zašto i kako je sukob nastao.
A opet, ti isti ljudi - sukobljeni i razjedinjeni, u teškim trenucima (ratovi, bombardovanja, poplave) pomažu jedni drugima. Neprijateljstva se zaboravljaju, preko teških reči se pređe; poruke podrške šalju se preko SMS-ova itd. Suprotnosti idu toliko daleko da se, posle prestanka tih vanrednih okolnosti i situacija, sve vraća na staro.
Evo još jedne suprotnosti. Ti ljudi stalno govore da su u teškim finansijskim problemima, kako se odriču mnogo toga kako bi skrpili kraj sa krajem. A onda, posle samo par dana/nedelja - ti isti ljudi pohvale se novim ultra-mega-giga smart telefonom, laptopom, računarom, automobilom, letovanjem ili zimovanjem. Opravdanje za takve nelogične činove se uvek pronađe! Jer, sve se može kad se hoće. Opet, paradoskalno, taj isti princip ne primenjuje se kad treba da se radi, uloži trud i napor na radnom mestu. Ne! Tada gotovo svi hvataju krivinu, prebacuju odgovornost na druge pravdajući to rečenicom "Nije to moj posao" ili "A što ja? Ima i drugih..." Ti ljudi se žale na svoje poslove zbog malih plata. A da ih, pri tom, često nisu ni zaslužili (ovo pre svega važi za one koji rade u državnoj administraciji/lokalnoj samoupravi).
U toj državi kažu da postoji zdravstveno osiguranje. To zdravetveno osiguranje je toliko dobro i velikodušno da pokriva troškove onih koji žele da promene pol. Ali tako malo i jadno da pokrije troškove lečenja dece koja boluju od teških i ozbiljnih bolesti. Sasvim čudno, taj isti narod koji i sam živi teško nekako nalazi načina da se ujedini u patnji i svesrdno iz petnih žila pomogne lečenje nekog deteta.
U toj državi, mentalitet je čudan! Većini je bitno da ima nekakvu šaru i lažnu diplomu a ne pravo znanje. U toj državi, kupuju se diplome, ispiti, zvanja, posao, položaj u društvu i državi - gotovo sve. A onda se ljudi tobože iščuđavaju u kakvoj neorganizovanoj, besmislenoj državi u kome neznanje caruje. Da paradoks bude veći, dosta njih negira svoju krivicu ili odgovornost u svemu tome. U toj državi neznanje, politikanstvo i poltronstvo je mainstream. O odustvu bilo kakve odgovornosti za rečeno ili učinjeno da se i ne govori.
U toj državi, ljudi se često prave da nisu čuli ili videli nešto, zatvaraju oči i prave se ludi.
U toj državi, uspesi pojedinaca se slave kao uspesi nacije. Neko bi mogao pomisliti da taj narod podržava uspešne, pametne, sposobne i mlade ljude - ali to je zabluda! Narod ne voli takve ljude. Ne! Taj narod ih ne samo skrajnjava i udaljava od pozicija za koje su stručni, već narod to čini toliko snažno da tim ljudima ne ostaje ništa drugo nego da napuste svoju državu i svoje znanje, iskustvo, predanost poklone drugim državama.
Svesrdnost odbijanja i odbacivanja je gotovo neopisiva. Isto koliko je neopisiva želja tih ljudi da budu srdačni prema strancima, predusretljivi i komunikativni. Možda su oni takvi jer su na svom poslu u sukobu sa polovinom kolega a sa delom njih ni ne pričaju.
Sve ovo što ti govorim ti zvuči konfuzno?
Šizofreno?
To je zato što opis tako dobro objašnjava unutrašnje sukobe u samom čoveku i nelogičnosti u društvu. Konfuznost ovog teksta nije ništa u odnosu na konfuznost u samom društvu.Da li bi voleo/la da živiš u takvom društvu?
Ko je Predrag Popović?
Moderni don Kihot. Zalaže se da pamet, sposobnost, kreativnost i društveni aktivizam budu mainstream. Bloguje o ovim temama.
Optimista.
Piše. Stvara. U stvari, izmišlja. Priče, uglavnom, u kojima misli, snove i ideje pretvara u reči.
Sjajan tekst. Mene najviše boli što se deca ne mogu lečiti, a najviše čudi što ti koji kukaju da nemaju para sebi sve priušte.
ReplyDeleteMoja koleginica kojoj muž takođe ne radi i takođe ima veliki kredit, ide u Tursku na letovanje avionom, kaže, baš me briga, rate, minus u banci. taj minus, kad tad mora da pokrije. Ne verujem joj da je od minusa, ja imam minus za hranu jer nemam izbora. nekad bih takve pitala za recept-kako. Verovatno ti nikad nisu poslali SMS za humanitarnu pomoć, sigurno na tome štede. I ne mislim da se netrpeljivost zaboravlja u nesrećama, pomažu oni koji uopšte ne poznaju nastradale, komšije ne pomažu i oni su stradali.
Snežana koja je zaboravila šifru :), nemam vremena da tražim novu :D
Snežana, drago mi je da Vam se sviđa tekst. :)
ReplyDeleteZnam nekoliko ljudi koji se žale da su u teškoj finansijskoj situaciji a troše velike pare na kozmetiku, putovanja, pušenje, izlaske po kafićima i diskotekama te luksuziranje. Često su mi žalili kako su u teškoj pa i bezizlaznoj situaciji. Trudio sam se da pomognem koliko sam mogao, ali činjenica je da ljudi razmišljaju samo za danas a ne za sutra. Kako ćemo - lako ćemo! Ne sviđa mi se taj stav. Isuviše je stihijski i kao da viče neodgovornost.Zato sam i počeo da pišem o ličnim finansijama i štednji. Nije da sam stručnjak, ali kad god imam neku korisnu ideju, podelim je sa čitaocima i čitateljkama. Možda im pomogne.
Meni je ovo sa zdravstvenim osiguranjem najparadoksalnije. Čudno zvuči da je država spremna da finsira operacije promene pola - ono stanje kod kojeg život ne zavisi. Istovremeno, onda kada život zavisi od novca, za tu decu nema para. Čudno... Razumem da je možda jefinije finansirati promenu pola ali je opet paradoksalno da država koja kaže da nema para par meseci kasnije kaže da planira da osnuje poseban fond za lečenje teško obolele dece.
Do sledećeg čitanja, pozdravi! :)
ako pričate o nečemu, bilo bi lepo da se prethodno bar malo informišete. Promena pola je LEČENJE poremećaja polnog identiteta, ekstremno teškog stanja koje nikome, ni neprijatelju, ne može da se poželi. To je toliko ozbiljan zdravstveni problem, da je u gotovo svim slučajevima povezan sa ozbiljnom patnjom i jako često suicidom. Osim toga, takve osobe su veoma često žrtve nasilja i ubistava. Znate li koliki je prosečan životni vek osobe sa poremećajem polnog identiteta-transseksualizmom? Trideset pet godina! Znate li da polovina osoba sa dijagnozom transseksualizam pokuša samoubistvo zbog patnje u tinejdzerskom dobu? Mnogima uspe, na žalost. Poznat mi je slučaj deteta iz Berlina koje je od malih nogu patilo od transseksualizma, a zbog toga što mu niko nije pomogao u smislu razumevanja a pubertet je doživeo kao razaranje svog tela, izvršilo je samoubistvo sa trinaest godina. Sramota je udariti na bolesne, a transseksualizam svakako jeste ozbiljna bolest. Ne grešite dušu!
ReplyDeleteMary,
ReplyDeleteRazumem tvoj stav i poentu. Kao i strast sa kojom pišeš. I nemam ništa protiv toga. Štaviše, drago mi je što si svojim komentarom odlučila da se uključiš u diskusiju.
Ja nisam negirao postojanje patnje transseksualnih osoba. Nisam rekao da je njihovo zdravstveno i/ili psihološko stanje sjajno, fenomenalno ili slično. Mogu da razumem probleme sa kojima su se transseksualne osobe suočavale. Između ostalog, i zahvaljujući Vašem komentaru. Ali i zbog toga što znam koliko deca mogu da budu okrutna (svi smo se kao deca susretali sa tom okrutnošću na ovaj ili na onaj način pa samim tim možemo, makar donekle, da pretpostavimo kolika je tek okrutnost prema transseksualnim osobama).
Poenta mog komentara je da osoba sa poremećajem polnog identiteta može nastaviti da živi. Slažem se - biće joj teško ali će barem imati priliku da živi (pa makar i do 35. godine). Sa druge strane, deca koja su teško obolela od samog rođenja ili nešto kasnije ne samo da ne mogu imati kvalitet života kao što većina ljudi ima, već je i pitanje da li će uopšte preživeti (pitanje je da li će doživeti i proživeti pubertet).
Molim Vas da me pravilno razumete. Ne umanjujem bol transseksualaca već govorim o tome da tom malom detetu treba pružiti priliku da živi i poživi. I doživi makar deo onoga što većina nas je doživela.
Srdačni pozdravi!
Сјајан текст...Врло лепо сте описали нашу стварност...наше животе...
ReplyDeleteИ морам рећи да ме заиста највише погађа то што немамо права на лечење, а нарочито лечење деце. Не могу да схватим да држава дозвољава да деца умиру јер нема лекова или новца. То је сурово, страшно и врло лицемерно. Има и за луксузне службене аутомобиле, за геј шараде, за милион глупости а нема за оно највредније, а то су животи деце...
Често слушамо да нам прети бела куга...како да рађамо децу када нема посла, нема плата, нема станова,нема лекова, нема довољно вртића, нема ничега...
О промени пола о трошку државе...срамно...да ли је важнија промена пола / слажем се да је то болест , али од те и такве болести се не умире / или живот детета, да ли је важнија промена пола или вантелесна оплодња...
Mislim da je strašno tužno to što niste ni svesni kako ružno pišete o bolesnim osobama. U svom stavu vi jedino iskazujete svoje nerazumevanje transseksualizma i koliko je to teška bolest. I da, to jeste smrtonosna bolest, život to pokazuje. Od transseksualizma se ne umire iz biohemisjkih ili fizioloških već iz psihijatrijskih razloga ili nasilja. A smrt je smrt, koje god medicinske discipline ona bila. Čovek nakon što ona nastupi odlazi u grob. Ne može se živeti bez lečenja do 35 godina, bez lečenja promenom pola za osobe bolesne od transseksualizma nema ni dana normalnog života i po pravilu dižu ruku na sebe u tinejdzerskom periodu. Pa ko preživi. Zato što im je duša jedno a telo suprotno. I da, deca takodje umiru samoubistvom od nelečenog transseksualizma, to sam već spomenula. Transseksualizam je retka bolest kao i bilo koja druga i beskrajna je sramota protiviti se lečenju takvih bolesnih osoba, a medju njima je često i deci neophodna stručna pomoć.
ReplyDeleteMary,
ReplyDeleteBojim se da me nisi pravilno razumela. Ja nisam rekao da osobe koje žele da promene pol ne treba da dobiju novac i podršku društva već o tome da deca treba da dobiju mogućnost da žive. Pokušaću da ti još jendom približim svoj stav kroz jedan primer. Prošlog meseca suočili smo se sa katastrofalnim poplavama. U tom periodu, velikom broju ljudi je bila potrebna pomoć i spasavanje. U takvim slučajevima, najpre se spašavaju bebe, deca, bolesni, žene, starije osobe pa tek onda ostali. Drugim rečima, društvo se trudi da pomogne onima koji imaju najmanje mogućnosti da prežive. U spasavanju, oni su bezmalo uvek prioriteti.
Drago mi je da si pomenula decu i da smo se složili da je potrebno pomoći deci pa tek onda ostalima. Nadam se da se sad malo bolje razumemo.