Raste li ili opada nasilje u porodici?

Raste li ili opada nasilje u porodici?

Podeli svoje mišljenje sa nama Edit


Juče sam pročitao tekst pod naslovom "Povećan broj nasilja u porodici". Ovaj tekst objavile su Večernje novosti pre nekoliko dana ali pod malo drugačijim naslovom. Prvi naslov sugeriše da je broj u kojima se radi o nasilju u porodici povećan. Da li je ovaj naslov adekvatan?

Uvod u tekst glasi: "Iako se broj zlostavljanih žena i dece utrostručio za poslednjih šest godina, reakcija institucija izostaje. Zatajila saradnja između socijale, policije, zdravstva i pravosuđa."

Zašto smatram da je ova izjava problematična?

Svoj stav temeljim na ovim argumentima:
  1. U uvodu teksta se kaže da je broj zlostavljanih utrostručen. Ova rečenica nije tačna jer je dosta neprecizna i nejasna. Tek se na polovini teksta pominje da se zapravo radi o broju registrovanih nasilnika. Dakle, ispravno je reći da je utrostručen broj registrovanih nasilnika.
  2. Takođe, naslov implicira da je došlo do rasta kriminaliteta odn. da je društvo postalo agresivnije što nije tačno. Radi se o tome da je društvo postalo osvešćeno da je država preduzela odlučne mere da se bori protiv ove pojave. U prilog tome govori i izjava Dragana Vulevića da žrtve češće prijavljuju. U prilog ovoj tvrdnji govori i činjenica da se o ovom problemu može mnogo češće čuti u medijima (npr. kroz tematske emisije).
  3. Odgovor na pitanje postavljeno u naslovu je - ne, radi se o rastu slučajeva nasilja u porodici već o tome da se ono češće prijavljuje i evidentira.
  4. Problem kod ove izjave jeste i u tome što bi prosečni građani mogao steći pogrešnu slika da društvo i država ništa ne čine, iako je to daleko od istine. Donošenjem Porodičnog zakona učinjeni su prvi koraci. Zaštita žrtava nasilja je dodatno ojačana definisanjem posebnog krivično delo nasilja u porodici ali i činjenicom da je veliki broj ljudi koji se svakodnevno suočavaju sa ovom pojavom prošao posebne obuke u nameri da se žrtvama pruži adekvatna pomoć i podrška. Ne samo to! I studenti na pravnim fakultetima prolaze kroz razne programe poput Pravne klinike. Među njima sam i ja. Dakle, društvo "investira" u nove mlade generacije pravnika koji će imati poseban senzibilitet prema ovom pitanju.
  5. Kada prelistavate novine ili neki medij, sasvim je logično da će vam pažnju privući bombastičan i senzacionalistički naslov poput ovog. I tu dolazimo do još jednog aspekta: medijski senzacionalizam i nepoštovanje medijske etike. Umesto da ovu temu obradi na ozbiljan način (tim pre što se radi o osetljivoj temi), mediji pogrešno izveštavaju i prenose informacije tako što često izostave ključnu reč.


Ne propustite ni jedan tekst! Pratite blog putem e-maila.

Komentari o ljudskim pravima i pisanjima medija su česta tema ovog bloga. Ako ste zainteresovani za ove teme i ne želite da propustite slične tekstove, pretplatite se na besplatni newsletter. Na ovaj način, svaki put kada objavim tekst na blogu, na upisanu e-mail adresu će Vam stići poruka sa delom teksta kao i još nekim sadržajima.


"Čitava halabuka zbog ovoga?"

Da, čitava halabuka zbog ovoga. Kao neko ko se bavi pravom - volim da budem jasan, precizan. Ne volim da budem nedorečen ili da iskrivljujem činjenice. Želim da se ovom problemu priđe na adekvatan (ozbiljan) način. Ovo zato što sam i sam u toku studija pohađao jednogodišnji kurs na temu zaštite od nasilja u porodici (Pravna klinika). U okviru njega, pružao sam besplatnu pravnu pomoć žrtvama (pod budnim okom profesora i advokata). Takođe, pohađao sam i nekoliko treninga u oblasti zaštite žrtava, pisao rad koji je objavljen u stručnom časopisu itd.

Zbog svega ovoga, ne bih voleo da ljudi steknu pogrešnu/iskrivljenu sliku o ovoj temi. U nameri da doprinesem boljem razumevanju ove problematike, napisao sam ostatak teksta. Ako imate vremena, pročitajte ga.

Šta su statistike kriminaliteta?

Statistike kriminaliteta omogućavaju praćanje samog kriminaliteta te otkrivanje da li on ima uzlazni ili silazni rast (trend). Same statistike sadrže podatke koje se tiču delinkvenata, vrste protivpravnih dela koje su učinili, obima, strukture, dinamike i rasprostranjenosti kriminaliteta.

Kada govorimo o njima, moramo istaći jednu vrlo važnu stvar: one ne pokazuju tačan broj krivičnih dela. Zašto? Pa, razloga za to je mnogo, ali krenimo redom. Zamislimo jedan slučaj nasilja u porodici. Najpre, sama žrtva nasilja može ali i ne mora odlučiti da nasilje prijavi policiji. Ukoliko ga ne prijavi, onda evidencija ostaje bez jednog slučaja.

Neko bi mogao reći: "Pa dobro, to je jedan slučaj manje." Međutim, ni ova izjava nije tačna jer se u mnogo slučajeva sama žrtva odlučuje da nasilje ne prijavi. Razlozi za to su brojni:
  1. društveni ("šta će društvo reći?"), 
  2. porodični (žrtva može misliti: "ako prijavim, ja ću svojoj deci uskratiti mogućnost da rastu uz oca/dedu/majku/babe")
  3. da ne bi razočarali svoje roditelje i podvrgli ih teškoj sramoti (u ruralnim sredinama još uvek postoji sramota ako se žena vrati kući svojih roditelja)
  4. lični (negiranje postojanja nasilja u porodici, opravdavanje kroz floskulu "pa dobro, on je muškarac, normalno je da bije" i "batina je iz raja izašla"...)
I, sada, zamislite stotine pa i hiljade sličnih slučajeva kada žrtva nasilja odluči da ćuti...

Šta ako žrtva odluči da prijavi nasilje?

Recimo da žrtva ipak odluči da prijavi slučaj nasilja. Šta se onda dešava? Najpre, žrtva odlazi u policiju i prijavljuje slučaj. Nakon toga, biva kontaktiran javni tužilac koji može odlučiti da li će pokrenuti dalji postupak ili ne. Može se desiti da u tom periodu sama žrtva odustane od učestvovanja u postupku. Zvuči pomalo neverovatno, ali ona može pomisliti u nekom trenutku:
  1. "Ipak mi je on muž/žena/otac/majka."
  2. "Nije to mislio/la"
  3. "Nije to namerno urađeno"
  4. "Obećao/la je da će se promeniti i da više neće to raditi"
  5. "Izvinjavao/la mi se, molio/la da mu/joj oprostim"
Ali isto tako, žrtva može odustati od daljeg postupka jer joj je lice koje je vršilo nasilje pretilo da će joj naneti neku telesnu povredu. Ili samoj žrtvi ili nekome ko je njoj blizak (npr. deci). Ili da će ih možda ubiti ako ne povuku izjavu datu u policiji ili sudu.

Šta u takvom slučaju? Ako žrtva odustane od daljeg procesuiranja, javni tužilac gubi ključnog svedoka i čitava stvar može pasti u vodu. Drugim rečima, slučaj koji je započet prijavljivanjem neće biti rešen jer nije iznet pred sud. 

Ali, recimo, da žrtva, uprkos svim pritiscima, ostane odlučna i postupak bude pokrenut. Može se desiti da sudija presudi da nije u pitanju krivično delo. To se dešavalo onda kada se zaštita žrtava nasilja u porodici počela razvijati u Srbiji. Drugim rečima, nakon što su doneti zakoni, bilo je potrebno podići svest samih sudija o ovoj pojavi. Naravno, vremenom se dosta radilo na tome i značajni pomaci se već vide. 

Isto tako, može se desiti da žrtva promeni svoj iskaz na samom suđenju i kaže kako se okliznula o stepenicu ili kako se udarila kada je otvarala ormar ili se povredila na radu.... Broj procesuiranih slučajeva se i tad smanjuje. 

Pomenuo sam neinformisanost suda. Ali šta bi se desilo kada npr. javni tužilac ne bi znao o nasilju u porodici ili policajac koji u policijskoj stanici uzima izjavu žrtve? Policajac može reći: "Ma kakvo nasilje. Ja sam juče opalio šamarčić mojoj ženi jer mi je donela prekuvani pasulj. Što ga je prekuvala? Ona je kriva za taj šamar." I zamislite kako bi se žrtva osećala da čuje takvu rečenicu. Sigurno bi bila obeshrabrena činjenicom da onaj koji treba da je uzme u zaštitu zapravo odobrava ono što je ona došla da prijavi. Zato je bilo vrlo bitno da se i policija obuči da na vreme i adekvatno prepozna nasilje u porodici. 

Izvor: Večernje novosti

Ne propustite ni jedan tekst! Pratite blog putem e-maila.

Društveni aktivizam, ljudska prava, kritičko razmišljanje i obrazovanje su samo neke od teme ovog bloga. Pratite bloga putem e-maila sasvim besplatno i podržite ovakve i slične tekstove.

"Ok, ali kakve sad to veze ima sa pređašnjom pričom o statistici kriminaliteta?"

Nekada se verovalo da su statistike koje vode sudovi bile najtačnije. Međutim, vreme se promenilo i došlo se do zaključka da one ne odgovaraju pravom stanju stvari odn. stvarnoj cifri kriminaliteta. Šta više, ni ona statistika koju su vodili javni tužioci nije dobra upravo zbog malo pre opisanog sličaja (da žrtva odustane od daljeg procesuiranja).
Tako nam preostaje ona koju vodi policija. Međutim, i kod nje se može desiti problem. Setićemo se pre nekoliko meseci koliku je buru u medijima izazvalo silovanje jedne manekenke koje se, posle se ispostavilo, bilo lažno. Da, na žalost - i to se dešava: da neko prijavi lažno nasilje u porodici u nameri da napakosti drugoj strani. Naravno, broj slučajeva lažnog prijavljivanja je izuzetno mali ali ima potencijal da uruši čitav sistem.

Odgovora na pitanje koliko u Srbiji (i  bilo gde) ima slučajeva nasilja nema. Iz svih ovih razloga, ne može se tačno i precizno reći ali se, među kriminolozima, smatra da je ona cifra koju evidentira policija najpribližnija realnom stanju stvari.

"OK, a šta je stvarna cifra kriminaliteta?"

Stvarna cifra kriminaliteta je zbir prijavljenih i neprijavljenih slučajeva nekog dela (u našem slučaju: nasilja u porodici) ali su, kao krivična dela definisani u važećem pravu jedne države.

Za kraj, ako vas interesuje tema kriminologije, preporučujem vam knjigu "Kriminologija" prof. dr Slobodanske Konstantinović-Vilić, prof. dr Vesna Nikolić Ristanović, prof. dr Miomira Kostić.

Ako vas još nešto interesuje iz oblasti nasilja u porodici, slobodno mi pišite. Trudiću se da vam odgovorim što pre.

Sviđa ti se tekst? Podeli ga sa onima koje voliš!

Ko je Predrag Popović?

Moderni don Kihot. Zalaže se da pamet, sposobnost, kreativnost i društveni aktivizam budu mainstream. Bloguje o ovim temama.
Optimista.
Piše. Stvara. U stvari, izmišlja. Priče, uglavnom, u kojima misli, snove i ideje pretvara u reči.

0 komentar(a):

Post a Comment

Subscribe to: Post Comments ( Atom )