Kulturološka i društvena razlika Balkana i zapada (Deo IV)

U poslednjih nekoliko nedelja govorio sam o razlikama istoka i zapada (u nekoliko aspekta). Danas ćemo se baviti sličnostima i razlikama koje se tiču obrazovanja. Možda će neko pomisliti: „Hej, pa zar o tome nisi pisao u prvom tekstu na ovu temu?“ Da, jesam. Međutim, obrazovanje je bilo pomenuto u kontekstu individualizma. Taj deo teksta govorio je o tome kako su i koliko individualnost i takmičarski duh ugrađeni u društveni  sistem pa samim tim i u obrazovni sistem.

Danas ćemo malo detaljnije pričati o tome kako izgleda sam proces obrazovanja te o troškovima studiranja.

Razlike u pogledu finansiranja studija

Sličnost između zapada i Balkana je u tome što je visokoškolsko obrazovanje poprilično skupo i skopčano je sa velikim troškova. Pre svega, na zapadu nema budžetskih i samofinansirajućih studenata - skoro svi su samofinansirajući. Kažem skoro svi jer na zapadu postoji mogućnost da se po raznim osnovama dobije finansijska pomoć u tom smislu (npr. vrhunski sportisti mogu dobiti sportsku stipendiju na jednom fakultetu, đaci sa odličnim uspesima mogu dobiti stipendije koje daju sami fakulteti i univerziteti, stipendije poput Erasmus Mundus koje daje Evropska Unija). Međutim, oni koji nisu imali sreće da dobiju finansijske stimulacije poput ovih moraju svoje studije finansirati iz sopstvenih sredstava. Da bi visoko obrazovanje omogućili svojoj deci, roditelji podižu kredite. Troškovi studiranja su, kao što vam je možda poznao, dosta veliki. Ako upišete fakultet u gradu van mesta življenja, morate izdvojiti novac za stanarinu, za režije, svakodnevne troškove poput hrane i izlazaka, za prevoz (ako živite na jednom kraju grada a fakultet je na drugom). Na ove troškove treba dodati i školarinu, novac za kupovinu udžbenika  (ili kopija istih), troškove prijave ispita te, eventualno, za još neke druge troškove.

Kada govorimo o troškovima, moramo pomenuti činjenicu da oni stalno rastu iz godine u godinu (o tome sam objavio poseban članak pre neki dan), pa samim tim i krediti koje ljudi podižu vremenom postaju finansijski zahtevniji.

Naravno, problem nije podići kredit. Problem je kredit vratiti i otplatiti na vreme (uskoro ću napisati tekst o tome šta je bolje – podići krediti ili štedeti na vreme). Zato roditelji moraju tražiti dodatni posao (drugi i treći); dok deca koja studiraju moraju nalaziti privremene poslove što im otežava studiranje jer se ne mogu fokusirati na učenje. Može se reći da se ovaj trend uočava poslednjih godina i kod nas.

Sigurno vam je poznato da Ministarstvo prosvete Republike Srbije svake godine raspisuje konkurs za dodeljivanje stipendija i kredita za budžetske studente. Takođe, znate i za studentske domove koji su rezervisani za studente sa najboljim prosekom te mogućnost ishrane u menzi. Može se reći da toga nema na zapadu. Pa tako u Sjedinjenim Državama obrazovne institucije su te koje daju stipendije darovitim studentima a ne država. Ova razlika uslovljena je činjenicom da njihove obrazovne institucije poseduju sopstvene prihode kroz zadužbine koje su osnovane od strane bogatijih građana. Tako nešto postojalo je i u Srbiji pre i posle Prvog svetskog rata. Malo je poznata činjenica da je Beogradski univerzitet, po prilivu sredstava na osnovu zadužbinarstva, u to vreme, bio čak i ispred Oksforda. Onda su došli komunisti i sve konfiskovali (hvala puno!).

Razlika u pogledu koncepta studiranja i obrazovanja

Jedna od najvažnijih razlika tiče se kvaliteta samih studija. I dok su na zapadu studije podjednako fokusirane na prakstu i teoriju, dotle su na Balkanu više teorijske nego praktične. Zato imamo studente koji završe ekonomiju a nikada nisu u životu videli kako izgleda menica ili kako izgleda rad na berzi. Ili imamo svršene studente prava koji ne znaju da napišu tužbu, žalbu ili neki treći podnesak. Naravno, uvođenjem Bolonjskog procesa na naše fakultete, stvari polako počinju  da se menjaju.  Do pre desetak godina, koncept Pravne klinike u Srbiji bio je nepoznat. Zahvaljujući pionirskim potezima profesora Pravnog fakulteta u Nišu, Pravna klinika je zaživela – najpre kao teorijski koncept a onda i kao praktičan. Za one koji nisu upoznati, Pravna klinika omogućava studentima da u radu sa svojim profesorima i advokatima najpre steknu dodatna teorijska znanja iz jedne oblasti (moj program se odnosio na zaštitu žrtava od nasilja u porodici). Pored teorijskih, stiču se i praktična znanja poput veština vođenja razgovora sa klijentima, savetovanje, pisanje podnesaka itd. Nakon te obuke, studenti imaju mogućnost da stečeno znanje koriste u radu sa pravim klijentima Pravne klinike. I to je zaista fenomenalno, zar ne? Inače, koncept Pravne klinike preuzet je sa zapada. Eto jednog primera da sve što dolazi sa zapada nije u startu loše. 

Tri su još stvari koje želim da napomenem kada govorimo o kvaltetu studija: veća mogućnost biranja izbornih predmeta, nastavni materijal i način polaganja ispita. Zapadni obrazovni sistem pruža više mogućnosti da studenti utiču na svoje obrazovanje i to tako što pružaju veći broj izbornih predmeta. Na taj način, studije postaju „demokratičnije“. Do pre koju godinu, u Srbiji izbornost predmeta gotovo da nije ni postojala – striktno su se morali poštovati programi koji su doneli neki ljudi koji su smatrali da je jedan isti kvantum znanja potreban, bez obzira na društvene promene.

Na zapadu, nastavni materijal (knjige) je, kada je u pitanju većina predmeta - manje obiman (oko 400 strana uključujući tu i fotografije, sadržaj, uvod u poglavlje, pregled ishoda učenja, pitanja za diskusiju itd.) Za razliku od toga, pre uvođenja Bolonje, naši udžbenici su sadržali isključivo suvoparan tekst bez malo pre pomenutih dodataka.

Što se tiče načina polaganja ispita, na zapadu se ispiti gotovo isključivo polažu preko standardizovanih i unapred pripremljenih testova. Oni su vrlo korisni jer omogućavaju profesoru da, pomoću ključa, vrlo brzo pregleda testove i brzo objavi razulate. Ovakav način polaganja ispita smanjuje subjektinosti i arbitrernost kod profesora (sigurno ste čuli da se kod nekih profesora lakše polaže ako je npr. studentkinja malo izazovnije obučena). Činjenica da profesor ispred sebe nema studenta (depersonalizacija) omogućava mu da bude objektivniji i fokusiraniji na ocenjivanje.

Takođe, obrazovanje na zapadu i kod nas se razlikuje i po tome što je ovo prvo dosta tržišno orjentisano dok je naše nije uopšte ili ne u tolikoj meri. Zapadne obrazovne institucije više teže ka tome da svoje studente obučne onim znanjima i veštinama koje će im biti potrebne kasnije u životu i koji će im omogućiti da lakše pronađu posao. Drugim rečima, one se trude da idu u susret društvenim i ekonomskim promenama. Za razliku od toga, naše obrazovne institucije su nekako slepe na promene ove promene. Obrazovni profili koji su sada traženi u svetu se nisu mogli naći u Srbiji ili na Balkanu do pre koju godinu. Zato su naši studenti bili vrlo nekonkurentni na svetskom tržištu i teško su nalazili posao.

Primena informacionih tehnologija u obrazovanju

U prilog tvrdnji da naše obrazovanje zastaje za zapadnim govori i nerazvijenost studiranja na daljinu. Možda vam ovaj koncept nije toliko poznat pa ću ga ukratko objasniti. Studiranje na daljinu pruža mogućnost studentu da, uz pomoć interneta, završi fakultet i za to dobije validnu diplomu. Ovaj sistem omogućava studentu da u skladu sa svojim obavezama sam diktira dinamiku učenja i ispunjavanja predispitnih aktivnosti. Sistem omogućava studentu da odgleda ranije snimljena predavanja baš kao da im uživo prisustvuje. Dalje, svaka aktivnost se beleži od strane sistema. Tako je student u obavezi da polaže periodične testove, dostavlja rešenja zadataka ili eseje i tome slično. Kao što vidite, studiranje na daljinu se po malo čemu razlikuje od klasičnog studiranja.

Iz ovog serijala

• Kulturološka i društvena razlika Balkana i zapada (Deo I) - O društvu uopšte
• Kulturološka i društvena razlika Balkana i zapada (Deo II) - O poimanju braka
• Kulturološka i društvena razlika Balkana i zapada (Deo III) - O mestu porodice i familije
• Kulturološka i društvena razlika Balkana i zapada (Deo IV) - O obrazovanju