Inspiracija između obaveze prema sebi i prema drugima. Šta izabrati?

Problem sa kojim se ovde suočavamo je sukob između obaveze i želje/potrebe za samorealizacijom. Drugim rečima, ovde se radi o sukobu dveju obaveza - obaveze prema drugima (npr. obaveza učenja, rešavanja problema stranke, obaveze prema našim šeforima i kolegama) i obaveze prema samom sebi (potreba da realizacijom sopstvene inspiracije i da iskažemo svoju ličnost na jedan kreativan način, kreativnošću i ).

Načelno gledano, inspiracija je uvek dobra, korisna i poželjna stvar/situacija. Posao/obaveza dolazi i prolazi. I on/a je, na neki način, konstantan/na. Rizik koji se ovde javlja je da će naša inspiracija u međuvremenu (dakle dok ne završimo posao) možda nestati odn. da ćemo ideju zaboraviti. Inspiracija, sa druge strane, je nešto što dolazi mnogo ređe. Ako se opredelimo za ovu opciju, rizik koji se ovde javlja je da će naš posao i naše obaveze trpeti.

Otuda dilema sa početka teksta...

Šta raditi u opisanoj situaciji?

Načelno gledano, možemo reći da se povodom ove dilema javljaju tri moguća rešenja. Deo ljudi bi možda rekao: "Batali posao, iskoristi inspiraciju. Retki su trenuci inspiracije i kada se dese, ostavi sve po stranu i posveti se tome".

Druga grupa ljudi bi se usportivila ovom stavu i istakla da se obaveze moraju ispunjavati. Ponekad i po cenu inspiracije. Štaviše, prepušanje inspiraciji i momentu oni ocenjuju kao nedostatak odgovornosti prema drugim ljudima. Upravo zato se oni, sa razlogom, pitaju: gde ćemo biti i kako ćemo završiti ako zapostavimo svoj posao? I da li ćemo biti sposobni da ga nastavimo - i završimo? Iako je ovo razmišljanje potpuno legitimno i tačno, ne znači li ovo, opet, neodgovornost prema samom sebi? Tom logikom, realno postavljamo pitanje - nije li odgovornost prema sebi osnova odgovornosti prema drugima? Ako ne poštujemo sebe i svoje potrebe, kako će nas neko drugi poštovati?

Odgovor na pitanje postavljeno na početku ćemo pronaći mnogo lakše ako napravim razliku između odoživih i neodloživih obaveza. Kod ovih prvih, problem je znatno manji. Međutim, pravi problem nastaje kod neodloživih obaveza. Šta tad?

Mišljenja sam da treba napraviti ravnotežu između ovih, međusobno suprotstavljenih, obaveza. Treba biti odgovoran prema sebi ali i prema drugima. Nekad ćemo dati prioritet sebi i svojoj potrebi za samorealizacijom a nekad drugima i njihovim potrebama. Osećaj za adekvatan odnos između ovih prioriteta učimo vremenom. Na kraju krajeva, prioriteti se vremenom menjaju.

Kako biti odgovoran prema sebi te svojoj inspiraciji i prema drugima?

Vrlo jednostavno! Ako pišete, sa sobom stalno nosite manji notes ili blokčić i olovku. Kada se ideja javi a inspiracija pokuca na vrata - hemijsku u ruke i stvarajte! Alternativno, mobilni telefon u ruke i brzo konkretizujte ideju. Kasnije, kada budete imali više vremena, suštinu priče razvijte detaljnije.

Šta ako imamo pune ruke posle a želimo po svaku cenu da iskoristimo inspiraciju?

Onda bismo morali da budemo jako oprezni i moramo se zapitati zašto zapravo želimo da žrtvujemo neodložan posao zbog inspiracije? Sasvim je moguće da se radi o prokrastinaciji odn. podsvesnoj želji da težak i neodložan posao odložimo za kasnije. Dakle, nije stvar u tome da je naša inspiracija toliko jaka već da je naša samodisciplina slaba. Pa tako umesto da se posvetimo ono što je u tom trenutku bitno (završavanje posla koje ne trpi odlaganje), mi se predajemo onome što je za nas mnogo lakše i zanimljivije. Pod velom kreativnosti i inspiracije, mi zapravo maskiramo nesposobnost da suzbijemo sopstvene nagone (upravo u tome se ogleda nedostatak discipline).

Sama prokrastinacija je termin u psihologiji koji se vezuje za anksioznost koju osećamo svaki put kada treba da počnemo ili da završimo neki posao (koji nam obično nije previše drag). Sa njom se susrećemo svaki put kada na primer uzmemo da učimo. Nekako uvek baš tada se desi nešto (setite se da ste gladni, da provirite Fejs, da pospremite sobu...). Sve samo da ne učimo.

Inspiracija - idi mi, dođi mi!

No, vratimo se na inspiraciju. Jednom prilikom, desilo mi se da inspiraciju za priču dobijem u snu. Potpuno nenadno! Naravno, odmah sam se razbudio, na brzinu napisao suštinu priče u jednoj rečenici. Iako sam malo spavao, sutradan sam bio srećan i pun elana.

Dešava se da mi neka priča stoji mesecima nedovršena jer nemam ideju kako da je razvijem dalje. Čekajući da priča u meni sazri, zaboravljam da nije priča ta koja sazreva već ja, kako to jednom prilikom reče moj drug. Zato se dešava da me samo jedna reč ili stih iz pesme inspirišu a moju maštu razbuktaju. Otud više naginjem ka inspiraciji. Ali tako da ostali ne trpe previše zbog toga. Po nekad, zbog ideja ostanem budan do sedam ujutru. Prosto me uzbuđenje zbog neke ideje drži.

Inspiracija - postoji li vreme i mesto za sve?

Ono što inspiracija donese je teško procenjivo. Ona donosi snagu, elan, radost, ispunjenost. Ona (barem kod mene), nije konstantna i sveprisutna. Pretpostavljam da je tako i sa ostalima. Postoji li pravo vreme i mesto za sve - pa i za inspiraciju? Pitanje koje postavljam sebi i vama. Voleo bih da prodiskutujemo o tome. Kako vi stojite sa inspiracijom? Šta činite da je održite i produžite vek njenog trajanja?

Na kraju, želeo bih da se zahvalim prijateljima sa fejsbuka Ivani i Marku koji su pre koji mesec učestvovali u izuzetno kreativnoj i interesantnoj diskusiji na ovu temu. :)

Ako vam se dopao ovaj tekst, možete početi da pratite blog preko RSS-a, e-maila ili lajkovanjem stranice. U svakom slučaju, ne zaboravite da podelite tekst sa ljudima na svojoj omiljenoj društvenoj mreži...