Uticaj roditelja na obrazovanje svoje dece

U jednom od prethodnih tekstova sam govorio o tome kako nastavnici utiču na obrazovanje deteta. Ali, vrlo često roditelji zaboravljaju da i sami učestvuju u procesu socijalizacije i edukacije deteta. Tako se može desiti da neko od roditelja kaže: "Valjda ideš u tu školu da bi nešto naučio? Ako ne, zašto ideš kad te profesor ništa ne nauči?" Ili, umesto da krivicu za loš uspeh deteta prebace na dete, oni ga svaljuju na nastavnika. Ogromna greška! Zašto?

Odgovornost za obrazovanje deteta podeljena je između roditelja i škole

Pa zato što odgovornost za obrazovanje prebacuju isključivo na nastavnike. Da, deca provode po nekoliko sati u školi ali ostatak vremena ga provode u kući, okruženi članovima svoje porodice ili u društvu svojih vršnjaka. Upravo zato roditelji imaju ključan uticaj na obrazovanje i vaspitanje sopstvenog deteta a ne nastavnik.

Umesto da roditelji pomognu svojoj deci pri učenju, to čine njihovi roditelji (dakle bake i deke koji su i sami puno toga zaboravili ili se nastavni plan i program dosta promenio od njihovog vremena). Umesto da se nakon posla usredsrede na obrazovane svoje dece, umorni od posla lakše im je da kažu detetu "Gledaj TV!" ili "Uzmi komp!" nego da se potrude oko njihovog obrazovanja.

Naravno, ovakvo ponašanje roditelja je donekle razumljivo. Umorni od posla i sastavljanja kraj sa krajem, roditelji nemaju puno strpljenja (pa ni znanja) da pomognu svom detetu. Umesto toga, roditelji angažuju nekog profesora da podučava njihovo dete. Ovakva odluka ima određene prednosti ali i mane. Prednost se ogleda u tome što dete (ukoliko je zaista motivisano) može naučiti nešto što je propustilo ili što ne razume. Međutim, mana je to što roditelji ne posvećuju dovoljno pažnje obrazovanju svog deteta. Druga mana je u tome što su roditelji prinuđeni da troše dodatna novčana sredstva kako bi njihova deca naučila ono što je trebalo da nauče u školi (o nekim razlozima toga možete pročitati u ovom tekstu). Treća mana je u tome što ukoliko deca nisu zainteresovani za učenje, novac je praktično bačen.

Kakvu poruku roditelji šalju svojoj deci?

Privatnim spremanjem, roditelji, hteli to ili ne, šalju deci čak nekoliko vrlo loših poruka.

Zašto se cimati previše?

Najpre, roditelji svojim ponašanjem ističu da nije potrebno ulagati (veliki) napor radi ostvarivanja nekog cilja. Kako to oni čine? Vrlo jednostavno: roditelji smatraju da je mnogo lakše da plate nekog da deci završi posao (npr. napiše analizu za srpski jezik). Umesto da ih nateraju da čitaju knjige ili da se potrude da sami ostvare neki cilj, oni angažuju profesora koji će to učiniti umesto njih. I onda se pitamo zašto studenti angažuju druge ljude da im napišu seminarski/diplomski/master pa čak i doktorski radova. Lažno se zdražavamo nad ovom činjenicom a, pri tom, ne uviđamo da i sami učestvujemo u ovom nečasnom i neakademskom ponašanju.


Umesto da roditelji nauče decu da budu samodisciplinovani od najranijeg perioda, oni im previše popuštaju. U čemu se ogleda samodisciplina? Evo jednog primera: umesto da decu nauče da nakon igranja sa igračkama iste pokupe i stave na njihvo mesto i da tek nakon toga mogu raditi nešto drugo, roditelji to ne čine. Evo još jednog primera: umesto da uče dete da odmah nakon povratka iz škole urade domaći a tek onda da se odmaraju i prepuste uživanju, roditelji čine suprotno. Pa tako roditelji umorni od posla, retko kad pitaju da li su deca odradila svoj domaći. Onda kada to učine, roditelji to uzmu zdravo za gotovo i ne proveravaju kako je domaći rad odrađen.

Nema prečice do sreće iliti: Hvatanje krivine

Druga posledica ovakvog shvatanja je u tome što deca posredno i tokom dužeg vremenskog perioda deca uče od najranijeg perioda da hvataju krivine. Ova posledica se kasnije manifestuje kroz to da umesto da sednu i zagreju stolice, deca (sada već kao odrasli ljudi sa izgrađenim mentalnim modelima i sistemom vrednosti) polažu ispite pomoću bubica i ostalih nedozvoljenih načina (npr. kupovinom ispita pa i čitavih diploma).

Neodgovornost rađa neodgovornost

Pošto nije potrebno ulagati previše snage u učenje i pošto se cilj može postići hvatanjem krivina i na nelegalan način, deca vremenom ne razvijaju svest o neophodnosti prihvatanja odgovornosti za svoja dela.

Zašto je važno da dete usvoji koncept odgovornosti za svoja dela?

Dva su važna razloga za to. Pre izvesnog vremena, čitava nacija se digla na noge kada se govorilo o predlogu zakona koji je predviđao veća prava dece naspram prava koji roditelji imaju prema svojoj deci. Tako je predviđeno da lekar deteta ne sme davati informacije o zdravstvom stanju svog pacijenta (maloletnog lica) njegovim roditeljima a sve to po nalogu detata-pacijenta. Sam koncept prava deteta nije loš ali ako njega ne prati koncept odgovornosti i dužnosti deteta prema drugim ljudima, onda je vrlo verovatno da ćemo imati neodgovornu, osiljenu i bezobraznu decu.

Takođe, deca koja nisu navikla na prihvatanje odgovornosti će u kasnijem životu biti neodgovorna. Razmislite racionalno: da li će čovek koji kao dete nije naučilo koncept odgovornosti biti odgovorno prema sebi, svojim članovima porodice, poslu i ljudima oko sebe? Malo verovatno...

"Tata, mama, vidite šta umem!"

Deci nisu porebni privatni profesori. Njima je potrebna pažnja i pomoć svojih roditelja. Pomoć roditelja se ne mora nužno ogledati u učenju sa njima već se može ogledati kroz preslišavanje, objašnjavanje, davanje predloga/objašnjenja... Konkretnije: ako je vašem detetu potrebno da se preslišava naglas - uzmite knjigu u ruke, pratite ono što dete govori i recite mu gde greši.

Recimo da dete ima domaći zadatak iz opšte tehničkog obrazovanja (ako taj predmet još uvek postoji) u okviru kojeg treba da napravi neku stvar. Nemojte vi odraditi taj zadatak već budite uz njega dok ga ono pravi, pokažite joj/mu kako da namesti testericu, kako da iseče deo šper ploče.

Ako vi lično ne znate to da radite, zamolite prijatelja ili komšiju da pomogne detetu oko domaćeg zadatka ili oko razjašnjavanja onoga što je nejasno.

Šta je poenta teksta? iliti: Šta roditelji mogu učiniti za svoju decu?

Evo nekoliko njih:

1. Pomozite svom detetu koliko je u vašoj moći,
2. Budite uz njega/nju dok uči ili dok se preslišava,
3. Zamolite komšiju da detetu pomogne oko domaćeg zadatka. Pomoć se nikako ne sme ogledati o tome da ta osoba završi sav posao i detetu da gotov proizvod. Zapamtite: nema prečice do sreće!
4. Naučite od malena decu da čitaju i razvijajte znatiželju kod njih. Ako vam postave neko pitanje a vi ne znate odgovor, predložite detetu da odgovor pronađete u kućnoj ili lokalnoj biblioteci.
5. Razvijajte kod dece radne navike i disciplinu. Najbolji način da to učinite je da ih upišete u neku školu sporta ili, ako je dete talentovano, u školu za muzičko obrazovanje ili nešto slično tome.
6. Učite decu od malena da moraju da uče i da svoje obaveze moraju ispunjavati čak i kad je to dosadno ili teško. Deca moraju shvatiti zašto je učenje važno i kako im može pomoći u kasnijem životu. Obrnuto, nemojte se čuditi ako dete zabušava
7. Razvijajte osećaj odgovornosti kod deteta. Na primer, naučite ih da svakog dana pre odlaska u školu pospreme svoju sobu, da nakon igranja igračke odlože na svoje mesto, da zbog polomljenog prozora dete će snositi određene posledice. Objasnite detetu šta je učinilo, zašto je to loše i da mora da snosi posledice za svoja dela (pri tom, ne mislim da dete treba da tučete već na neki drugi način).

Verujem da pomoću ovih predloga roditelji mogu znatno pomoći svom detetu kada je u pitanju obrazovanje. Ovo je moje mišljenje a voleo bih da čujem vaše. Dakle, tastature u ruke... :)