#onokad deca žele da menjaju svet

Danas sam ispred OŠ "Đura Jakšić" u Ćupriji zatekao jednu omanju grupu od četvoro-petoro dece. Osvrtali su se okolo tražeći nešto. Koji sekund kasnije, jedno od dece iz te grupe (cenim da se radi o dečaku četvrtog/petog razreda) mi je prišlo, pogledalo sa blagom mešavinom uplašenosti, hrabrosti i sigurnosti i reklo:


"Dobar dan, gospodine! Da li biste potpisali peticiju da se u Ćupriji izgradi skejt park?" Drugar pored njega u rukama je držao skejt. Odmah je skejt namestio tako da mi posluži kao improvizovani sto kako bih mogao da stavim svoj potpis.

Pogledao sam ih sve. Bila su to mala deca kojima je taj (i ostali) potpis predstavljao skoro kao ceo svet. Nasmešio sam se. Bili su simpatični. Mali a tako aktivni.

"Zdravo, vrlo rado, ali trenutno ne mogu. Moram da završim jedan kratak posao za pet minuta.", odgovorio sam.
"Ali, mi nećemo biti tu."
Pogledao sam ih još jednom.
"Onda u redu!"
Pružio mi je papir. Bio je to papir veličine A4. Na njemu je bilo dvadesetak potpisa. Neki od njih bili su očito potpisi dece. Međutim, većinu njih činili su potpisi odraslih. Potpisi - i samo to!

Uzeo sam papir i, dok sam na drugoj strani papira ispisivao svoje ime, pitao sam da li im još nešto treba. Odgovor je bio odričan. Pošto me svojim stavom i nastupom nisu ostavili ravnodušnim, dodao sam komentar - "Jedno ogromno ZA skejt park".

Zašto me je ova ideja pokrenula?

U toku tog jednom minuta, nekoliko stvari sam primetio:
1. Uljudnost i vaspitanost te dece
2. Uljudan i fin pristup koji su imali kada su me zamolili da potpišem peticiju.
3. Bili su puni poštovanja prema starijoj osobi. Nisu bili bahati ili bezobrazni.
4. Svaki delić njihove ličnosti zračio je dečijom nevinošću.
5. Imali su konkretnu ideju.
6. Još važnije: nisu sedeli skrštenih ruku već su odlučili da se pokrenu i delaju - imali su problem (žele da voze skejt ali nemaju gde) i krenuli su da ga rešavaju!

Pretpostavljam da se ne radi ni o kakvoj zvaničnoj inicijativi. Ali, sama činjenica da ova deca sa toliko godina koliko imaju razmišljaju o promeni i žele aktivno da učestvuju u razvitku grada me je oduševila. Njihov gest je izuzetno dirljiv i inspirativan i za mnogo starije od njih. Nastup, ideja i želja da se bave sportom i fizičkom aktivnošču umesto da sede za kompjuterima ili po kućama - me je dirnula. Zato sam morao da napišem ovaj tekst.

Kada bi njihovi roditelji i odrasli, generalno, bili poput ove dece, gde bi nam bio kraj? I kako bi naše društvo izgledalo?

Zato kažem: BRAVO DECO! 

Bravo što želite da menjate svet i da ga oblikujete prema svojim potrebama.
Bravo na hrabrosti koju ste pokazali.
Bravo za ideju.
Bravo za odlučnost.
Bravo za to što niste sedeli kući skrštenih ruku, žalili se kako vam je loše.
Bravo na tome što ste, za razliku od svojih starijih sugrađana, krenuli da nešto da radite.

Dobro je imati aktivne članove društvene zajednice. A još bolje je kada snagu promena nose deca - mlade nade. Danas je to skejt park; sutra će biti nešto veće. Takva nam deca trebaju - puna ideja, preduzmiljiva, orna i voljna da stvari pokrenu.