Sećanje na profesora Gašu Kneževića

Pre nekoliko godina sam imao priliku da za studentski list "Pravnik" napravim intervju sa Gašom Kneževićem. Iako sam sa njim proveo nekih 15-ak minuta u razgovoru, profesor Knežević je svojom neposrednošću, prijatnim pristupom, poštovanjem i uvažavanjem, na mene ostavio izuzetno pozitivan utisak. Kao tadašnjem studentu druge godine, bilo mi je drago videti sa kakvim se uvažavanjem profesor može ophoditi prema studentu. Drago mi je da takvih profesora na našim univerzitetima ima.

Zato sam sa žalošću primio vest da je profesor Knežević preminuo. Nadam se da počiva u miru. U želji da mu na skroman način odam počast i zahvalnost, objavljujem intervju koji sam tom prilikom uradio sa njim.

Sredinom septembra, tačnije 15. septembra, Pravni fakultet organizovao je okrugli sto na temu “Potreba donošenja novog Zakona o međunarodno-privatnom pravu”. Jedan od učeniska je bio i Gašo Knežević, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu na predmetu Građansko-procesno pravo i nekadašnji ministar prosvete. Isktoristili smo ovu priliku da mu postavimo nekoliko pitanja vezanih za primenu Bolonjske deklaracije u Srbiji.

Zbog čega je Bolonjska deklaracija značajna za Srbiju? Šta ona predstavlja?
Shvaćeno je da znanje i obrazovanje ne bi smelo da ima granice, jer je to pogubno za region. Ne možete napraviti barijere, kojim ćete neznanje zaustaviti. Zbog toga je zapravo Bolonja svojom suštinom otvorila vrata. Zbog toga trenutno ima više članova Bolonjske deklaracije, nego članova Evropske Unije. Dakle, Bolonja predstavlja mala vrata za ulazak Srbije u Evropu i bez pristupanja članstvu Evropske Unije. U tom smislu je veoma pozitivna. Ona svojom fleksibilnošću otvara vrata da se sakupi ono dobro što dolazi iz Evrope, ali da se sačuvaju lokalne boje.

Od potpisivanja Bolonjske deklaracije proteklo je dosta vremena. Kako cenite dosadašnje reforme u sistemu obrazovanja u Srbiji?
Cenići ono što je urađeno od momenta kada smo mi i zvanično ušli u Bolonjski krug, dakle od 2003. godine do 2006. godine, mislim da je to jako malo. Zgušnjava nam se vreme. Moraćemo ne da hodamo, što smo mogli da smo ranije pošli u takmičenje, nego ćemo morati strašno brzo da trčimo, a čim čovek trči on zaboravlja na detalje, ne vodi računa, ne može da vodi računa o ciljnim stvarima. On mora ugrubo da pretrči taj period i toga se ja plašim. Moj sud je da se malo uradilo, ali primećujem jedan zamajac u poslednjih nekoliko meseci.

Šta će se desiti ako se posle 2010-te godine, ipak ne završi ceo proces?
Ništa se neće radikalno desiti. Cilj reforme visokog obrazovanja u Evropi je u povezivanju univerziteta, stvaranju jedne mreže. Nažalost, mi nećemo imati svoje mesto u toj mreži. To je strašno. To je pogubno za nas, ali neće prestati univerzitetsko obrazovanje u Srbiji. Svaka osoba koja ima veće ambicije, će se pitati “A gde ja da se školujem”? Da li u Srbiji koja je lokalnog karaktera ili nešto što je malo manje od lokalnog karaktera ili više od lokalnog karaktera.

Koje su to konkretne promene koje Bolonja donosi - trajanje semestara, uvođenja bodova?
Vi ste pomenuli bodovni sistem, a ja bih, između ostalog, dodao i tri nivoa studija – dodiplomske, master i doktorske studije. Što se tiče bodovanja tu je pre svega pokretljivost studenata, po horizontalnom nivou. Dakle, možete studirati u Beogradu, pa da nastavite u Nišu, iz Niša u Solun, pa u Španiju. To bodovi nose u sebi. Onda tu je i dodatak diplome koji više opisuje vaše veštine, sve sposobnosti koje imate, a to služi tržištu rada za zapošljavanje. Bolonjska deklaracija donosi mnogo novina, ali to nije ništa strašno da bi se ova zemlja plašila.



U vezi s tim, koje su loše, a koje dobre strane Bolonje?
U ovoj zemlji osnovna borba protiv Bolonje vodi se zbog ekonomskih razloga. Postoje bogati i siromašni fakulteti. Bogati bi bili pravo, medicina, ekonomija. Takvim fakultetima ne odgovara Bolonja, jer redizajnira prihode. Ona ubija pravni subjektivitet fakulteta i prebacuje ga na univerzitet i onda se događa drugačija raspodela prihoda koji dolaze iz budžeta. Tako se gubi razlika između bogatih i siromašnih fakulteta. To je najveći razlog zašto dobrostojeći fakulteti vode borbu protiv Bolonje.

Zašto pojedini profesori zaziru od Bolonje?
Postoje dva razloga. Jedan je ekonomski o kome sam već govorio, a drugi je statutni. Naime, kao što Bolonja tera na veću aktivnost studenta, tako tera i profesora. Dakle, ugrožava komoditet jedne profesije, što je dosta ozbiljna stvar.

Da li je jedan od problema i ocenjivanju samih profesora od strane studenata?
Vidite, kada se pozivamo na tradiciju mi zapravo pokušavamo da prikrijemo mnoge slabosti sistema. Ako niste u kopeticiji, ako vas niko ne evoluira, onda ste vi bog i van kontrole. Jedan vid je studensko ocenivanje, a drugi vid je interno ocenivanje, gde vas drugi ocenjuju i određuju vam mesto u Evropi. To boli. Jer ako si imao neku predstavu o svojoj vrednosti, sada se sve to ruši.

Sam Bolonjski proces podrazumeva neke osobenosti. Kada govorimo o pravu, koje su to osobenosti koje bi naš sistm preuzeo?
Teško je govoriti principijalno iz razloga što su lokalne boje prisutnije u društvenim naukama, nego u prirodnim. Oni govore jezikom cifara, jezikom logike, tu je lakše komunicirati sa svetom na istom nivou. Međutim, ovde gde imate istoriju, gde ste opterećeni tradicijom, kao npr. jezik i književnost, tu može doći do određenih problema i borbe za očuvanje tradicije. Plašim se samo da će naša istorijska nauka biti egocentrična.

Ako poredimo sve pravne fakultete u Srbiji, koji je najnapredniji u promenama?
Dok sam bio ministar, to je bio Pravni fakultet u Novom Sadu. Nekako, on je bio najbrži u tim reformama. Mada, moram priznati da sam u poslednjih godinu-dve, prestao da pratim dešavanja u tom smislu. To je dobro za njih i na tome im treba čestitati.

Hvala Vam puno što ste odvojili vreme za naše čitaoce.
Nema na čemu. Bilo mi je zadovoljstvo.