Šta razlikuje uspešnu od neuspešne osobe?
Znam da sam u svom poslednjem tekstu napisao da ću se baviti uzrocima nagomilanog javnog duga ali upravo sam video jedan infografik koji me je podstakao da napišem ovaj tekst.
Nije potrebno naglašavati da postoje ogromne razlike između uspešne i neuspešne osobe. Pogledajmo malo detaljnije kakve su to razlike zapravo...
Aktivnost nasuprot pasivnosti
Uspešni ljudi se trude da budu aktivni u gotovo svemu što rade. Bilo da se radi o profesionalnom bilo o ličnom/porodičnom životu, oni se trude da problemima prilaze sa vedrije/pozitivne strane, optimistički se trudeći da ih promene. Oni, najpre, neće videti problem već izazov kome treba ići u susret.
Za razliku od toga, neuspešni ljudi će neku životnu situaciju videti kao problem koji se ne može nikako rešiti. Čak i ako vide rešenje, oni će od njega bežati zavaravajući se da oni ne mogu rešiti problem već neko drugi. Zato umesto aktivnosti, oni biraju pasivnost i predanost. Iako nesvesni, oni zapravo govore o svojoj nesposobnosti da problem reše te nemoći da preuzmu život u svoje ruke. To je klasični vid bežanja od odgovornosti. Ne ponašaju li se tako deca?
Budućnost nasuprot prošlosti
Malo pre sam pomenuo kako uspešni ljudi idu u susret izazovima tražeći i nudeći rešenja. A šta su rešenja do cilja kome težimo u budućnosti. Zato se može reći da se uspešni ljudi trude da prestignu sadašnjost misleći na budućnost i planirajući je. Sa druge strane, neuspešni ljudi zapravo ostaju zarobljeni u prošlosti u svakom smislu: da li tako što su zlopamtila, da li tako što obmanjuju druge (a često i sebe) - potpuno je sve jedno.
I dok se uspešni ljudi nadaju promenama i gledaju svet optimistički, neuspešni se obično plaše promena. Prava tragedija je u tome što ne uviđaju da ta promena može biti i pozitivna i da ih može izbaviti iz te pasivnosti. I umesto da joj se raduju, oni promenu vide kao negativnu spoljnu draž koja "uništava" njihov unutrašnji "mir".
Suočavanje sa emocijama
Uspešni ljudi su sposobni da prepoznaju svoje i tuđe emocije bilo da su one pozitivne bilo da su negativne. Šta više, oni će znati kako da se ponašaju u skladu sa njima. Ovo je moguće zato što imaju razvijenu emocionalnu inteligenciju. Zahvaljujući njoj, uspešni ljudi će razumeti sebe ali i druge. Pošto sam već govorio o razumevanju, uputiću vas na tekst koji sam pre izvesnog vremena napisao: "Najbolje pitanje na svetu je...".
Za razliku od toga, neuspešni ljudi mogu prepoznati samo deo svojih emocija i to uglavnom onih negativnih. Pošto im emocionalna inteligencija nije razvijena, oni neće moći da prepoznaju osećanja drugih ljudi, da "uđu" u njihovu kožu.niti da ih razumeju. Upravo zato oni neće moći da izgrađuju otvorene i iskrene odnose sa drugim ljudima već će ih stalno ogovarati, kritikovati, potcenjivati i podsmavati im se. Neuspešni ljudi su pakosni i priželjkuju tuđu nesreću. Neuspešni ljudi će biti stalno ljuti i besni na sebe i na druge. Donekle, možda će biti ljuti i besni na druge ljude jer njih okrivljuju za sopstvenu nesreću i neuspeh. Oni će u drugim ljudima videti videti kao neko ko im je oduzeo nešto što njima s "pravom" pripada. Nesposobni da uvide da problem nije u drugima već u njima samima, oni će se udaljavati od drugih ljudi i postajati sve više zatvoreni u svojoj "sigurnoj zoni".
Kako sve ovo utiče na kreativnost
Osoba koja je svesna svojih emocija, koja zna kako njima da upravlja; osoba koja gleda u budućnost i aktivna je sigurno se oseća zadovoljna samom sobom. Svoje zadovoljstvo, vrlo često, uspešni ljudi će pokazivati u spoljašnjosti. To je ono kada nekog vidite i kažete mu kako prosto sija. Zapitajte se: kako sve ovo može da utiče na kreativnost? Jedno je sigurno: osoba koja je uspešna može biti mnogo više kreativna. Ovo zato što će ona svoja negativna osećanja iskoristiti kreativno i pretočiti ih u reči, sliku, muziku ili neki drugi umetnički oblik izražavanja. I upravo smo se vratili na aktivnost, zar ne? :)
Za kraj, ostavljam vas sa jednim vrlo interesantim infografikom koji me je inspirisao da napišem ovaj tekst. Jedna napomena: stvari ne treba gledati crno-belo odn. ne treba apsolutizovati. Može se desiti da ponekad i uspešni ljudi gledaju TV ili kritikuju nekog i obrnuto.
Ko je Predrag Popović?
Moderni don Kihot. Zalaže se da pamet, sposobnost, kreativnost i društveni aktivizam budu mainstream. Bloguje o ovim temama.
Optimista.
Piše. Stvara. U stvari, izmišlja. Priče, uglavnom, u kojima misli, snove i ideje pretvara u reči.
Po meni, tvoj najbolji tekst do sada! :D
ReplyDeleteHvala! :)
DeleteU Srbiji moraš biti rođen kao VEČITI OPTIMISTA, u suprotnom prelaziš granicu (realnosti)...
ReplyDeleteIvane,
DeleteHvala na komentaru! :)
Slažem se - treba biti optimista. Mada, realnost je surova i teška tako da je vrlo lako izgubiti optimizam. Ipak, to koliko imamo optimizma može biti dobar pokazatelj naše ličnosti. Verujem da što smo jači kao ličnost to je naš optimizam jači. Jer, mi biramo da se ne osvrćemo na ono što se oko nas dešava u smislu da zanemarujemo loše. Dobre stvari i pojave koje uočavamo daju nam samo snagu i dodatni podstrek.
Pozdrav :)
Sve binarne podele su diskutabilne, to si do nekle i napisao u zavrsnom delu teksta. Mislim da je sama podela na uspesne i neuspesne ljude problematicna, ako se ne odredi parametar uspesnosti. Kapitalisticki koncept vec decenijama namece modele uspesnosti, njihove kriterijume i sistem individualnosti uspeha. Ako imamo u vidu to, da slobodnom voljom ljudi odredjuju svoje primarne ciljeve, cije bi ispunjenje trebalo da vodi uspehu, ne bi trebalo da izoastavimo ni socijalni, ni kulturoloski aspekt. Neke drustvene uloge su u nekim kulturama toliko dominantne, da je upitna mogucnost borbe za ostvarenje individualnog uspeha. Socijalne pozicije pri rodjenju, koje niko od nas ne bira, bitno uticu na mogucnosti izbora. Hocu reci, da ce neko uspehom smatrati dobar posao, visok drustveni polozaj, neko bi uspehom smatrao ispunjen emocionalni zivot, veliki socijalni kapital, nekom ce najveci uspeh biti placeni racuni za struju i grejanje, nekom to sto je nakon niza godina prvi put u mogucnosti da svojoj porodici obezbedi hranu van javnih kuhinja. Emocionalna inteligencija i empatija jesu usko povezane, ali ne i nuzno. Cesto najnizi slojevi drustva imaju razvijenu individualnu i kolektivnu empatiju, koju su od malena razvijali kroz socijalizaciju, zajednicke prezivljavane nedace, te lako razumeju i osecaju druge, ali im drustveni polozaj, kao i ogranicenja pracena tim polozajem/statusom ne pruzaju jednake sanse da njihova aktivnost bude vidljiva, njihov rad vrednovan i adektvatno placen, te tako "Osoba koja je svesna svojih emocija, koja zna kako njima da upravlja; osoba koja gleda u budućnost i aktivna je" - ne mora biti zadovoljna sobom, ili moze biti zadovoljna sobom, ali da zbog razvijene empatije zeli da se bori za to da i drugi budu zadovoljni. Ako to postavi kao cilj, aktivna uloga te osobe ce se uvecavati, ali uspeh nece zavisiti od individualnih ulaganja, licne borbe, licne odgovornosti te jedne osobe - vec od kolektivnog prepoznavanja zajednickog problema, i motivisanosti za resavanje istog. Da nije bilo empatije, pitanje je da li bi se desavale kohezije velikih grupa, da li bi postojali gradjanski organizovani protesti, solidarnost i medjusobna podrska, zarad zajednickog jacanja i uspeha. Nasuprot tome, kapitalizam nudi ucvrscivanje individualnosti, sa zanemarivanjem bilo kakvih kolektivnih uspeha. To ostvaruje velikim uticajem na obrazovne sisteme, posebno na sisteme neformalnog obrazovanja, uceci ljude da je ispravno i jedino vazno ono sto su postavili kao svoje prioritete. Emotivna pismenost nas uci kako da komuniciramo sa nama samima, kako da osetimo, imenujemo, obojimo emocije, kako da ih koristimo, kontrolisemo i vladamo njima - kako bi jacali svoje dozivljaje, htenja, potrebe, neke navike, i tome gradili principe usaglasene sa onim sto mislimo i osecamo, kako bismo delali u skladu sa sobom. Tako usglasene osobe mogu potencijalno imati vecu mogucnost da budu uspesne, jer je jasnoca njihovih principa i nacina delovanja povecana, sto moze dovesti do brzeg i efikasnijeg odlucivanja pri donosenju odlika, u radu i svim drugim sferama...
ReplyDeleteNajpre, hvala na ovako dobrom i detaljnom odgovoru. Sviđaju mi se teme koje si započeo/la. O njima se svakako može diskutovati ali bojim se da bismo time otišli sa teme.
DeleteU svakom slučaju rekao bih da dualistička podela ljudi na uspešne i manje uspešne može biti problematična upravo sa aspekta onoga što uzimamo kao osnov podele. Upravo zato ja i nisam govorio o tome ko je uspešan a ko nije već govorio o tome kako se uspešne odn. neuspešne osobe ponašaju. U tom smislu, tekst je bio deskriptivan.
Naravno, može se govoriti o objektivističkoj percepciji uspeha koju nam nameće društvo. Međutim, uspešnost se može ceniti i subjektivistički. Ovako posmatrano, jedna osoba bi sebe smatrala uspešnom ili manje uspešnom ako živi život na onaj način kako je zamislila odn. želela. I ja sam više pristalica tog načina posmatranja ovog pitanja.
Slažem se da društvo igra veliku ulogu u našem odgoju ali ponekad ono može da se okrene protiv nas (npr. kroz negativnu selekciju gde ljudi iz straha za sopstveni položaj biraju da sankcionišu i marginalizuju pametne i uspešne). Zato se ne bih složio u kritici kapitalizma kao što se ne bih složio ni sa hvaljenjem socijalističkog društva koje smo imali. Obzriom da se radi o društvenim sistemima koji su antagonistički pa čak i dijametralno suprotvni, mislim da bi trebalo težiti nekom srednjem putu. Ili što bi rekla Neda Ukraden "Da se nađemo na pola puta..."
Pozdrav :)