Zašto su roleri moja nova pasija?

Ne mogu da vam opišem koliko se divno, opušteno i lako osećam... Vožnja rolera u kasne noćne sate kada je ulica prazna, a široka koliko duša ište, kada nema ljudi niti buke, kada svi spavaju a ja vozim rolere - je, najblaže rečeno, fenomenalno i oslobadajuće.

Sinoć sam, nakon intenzivnog učenja, sat vremena iza ponoći odlučio da uzmem svoje crne lagane rolere u ruke i stavljam ih kraj fotelje. Oblačim se toplo i obuvam rolere. Silazim niz stepenice (malo je teže obzirom da sam na rolerima) i napokon sam na ulici koja je prazna. Pogledam levo. Pogledam desno. Nigde nikog. Mir. I tišina.

Krećem glavnom ulicom ka Slaviji. Tako se zove prostrani deo na kraju Ćuprije. Odatle, put vodi ka Paraćinu. Isprva krećem laganim tempom, ali teško je odupreti se činjenici da oko mene nema ni žive duše (ako izuzmemo kog psa ili mačku). Podstaktnu time razmišljam: "Što ne bih krenuo malo brže da vozim? Pa, i ako padnem i polomim se - barem niko neće videti. Do duše, ni pomoći mi." Nakon odrađene cost-benefit analize odlučujem da zanemarim ono što mi mozak govori.

Ubrzavam. I onda magija počinje!

Blagi vetar igra po mom licu. Osećam se radosno. Slobodno. Nesputano. Nije bilo pešaka zbog kojih bih morao da usporavam ili kočim. Nije bilo upitnih pogleda sugrađana niti zbunjenost, blagi smeh ili podgurkivanje istih (to se obično dešava kad izgubim ravnotežu). Nije bilo dosadnih automobila niti glomaznih i bučnih autobusa koji prevoze putnike. Mogao sam da se vozim kako sam hteo i gde sam hteo. Mada, nije kao da sam to želeo. Više mi je bitan sam osećaj da tako nešto mogu da uradim no bilo šta drugo. Kakvo oslobođenje...

Širim ruke a odeća počinje da se poigrava u ritmu vetra. Duks, ispunjen vazduhom počinje da se širi. Podseća na padobran. Neravnine na asfaltu ne uspevaju u svojoj nameri da mi poljuljaju nameru da uživam.

Minuti prolaze u opuštajućem uzbuđenju.

Nakon nekih dvadeset minuta koliko sam proveo u vožnji imao sam osećaj kao da sam nekoliko kilograma lakši. Osećao sam se tako poletno... Mislio sam da ću biti umoran i iscrpljen zbog brzog tempa vožnje, duge relacije i manjka kondicije. Ali ne! Osećao sam se življe i snažnije... Bio sam prepun elana. Imao sam osećaj da mogu sve da uradim. Odmah sam se prihvatio knjige. I onda sam učio još dobrih sat vremena.

Roleri su moja stara-nova pasija! Tri put URA! za njih. :)