Povodom plana budućeg ministra finansija

Prateći medije i njihovu reakciju povodom Lazara Krstića, ne mogu a da ne primetim koliko ga uzdižu u nebesa i malte ne, ga proglašavaju kao spasitelja naše ekonomije. Donekle mogu to da razumem jer je studirao na Jejlu. Međutim, moj komentar ne odnosi se toliko na njegov plan koliko na probleme sa kojima se naše društvo godinama suočava.

Mediji su preneli da se njegov plan sastoji od šest tačaka. Ako pogledamo ove mere, može se reći da one nisu ništa posebno; nisu revolucionarne niti inovativne. Verujem da bi ove mere mogao predložiti čovek koji je diplomirao ekonomiju i na našim fakultetima i univerzitetima. Malo pre sam pročitao izjavu URS-a na sajtu B92 koja kaže da Krstić nastavlja politiku Mlađana Dinkića. Recimo da je njihova izjava tačna i da je Dinkić imao iste ciljeve. Zašto ih nije sproveo do kraja? Dakle, ako su mere identične; u čemu je problem pri sprovođenju istih? Drugim rečima: ako mere nisu problem, šta jeste?

Bojim se da je problem druge prirode; i on nas već godinama mori naše društvo. Proces planiranja, donošenja odluka, raznih planova i stragegija je istovetan i u Srbiji i na zapadu. Pa, u čemu je onda razlika između? Razlika je u tome što kod nas planovi ostaju mrtvo slovo na papiru. Planovi, strategije, zakoni... - svi oni bivaju doneti. Ali nakon planiranja i donošenja plana, sledi još teža faza: faza realizacije plana i programa. E upravo to je ono sa čim mi kuburimo i sa čim imamo problem. Da bi se nešto realizovalo, to zahteva visok nivo konsenzusa (naročito ako se radi o važnim društvenim pitanjima i korenitim reformama). A da bi se konsenzus postigao, potrebno je da svi politički činioci u jednoj vladi imaju sličnu političku volju da se plan realizuje.

Ali, bilo bi isuviše jednostavno kada bi se sve stranke koje čine vladajuću koaliciju tek tako složile, zar ne? Zato svaka stranka traži neku koncesiju ili ustupak kako bi podržala nešto. Male stranke tako mogu da ucenjuju najveću stranku koalicije koja uglavnom mora da izađe u susret njihovim zahtevima ako žele da ostanu na vlasti.

Iz ovako opisanog problema, lako se može zaključiti da problemi sa kojima se suočavamo godinama su:

1. nedostatak snage političara da sprovedu odlučne, nepopularne, teške a opet neophodne mere 
2. nedostatak snage da se rizikuje današnjica radi sutrašnjice (političari su skloniji da učine nešto što im na kraći rok donosi veću korist ali šire gledano, na duži rok, donosi štetu društvu - inače o nečemu sličnom sam pisao pre nekih mesec dana)
3. prevelika komplikovanost domaćeg političkog sistema (pod tim mislim na malopre opisano ucenjivanje manjih stranaka u vladajućoj koaliciji). 

Verujem da bi se ovaj poslednji problem mogao rešiti reformom našeg političkog sistema. Jedan od predloga koji ovih meseci često može čuti u medijima je onaj koji je sastavio profesor Fakulteta političkih nauka Dušan Pavlović. Naime, on predlaže da se umesto sadašnjeg uvede kancelarski sistem. Obzirom da mi se ovaj predlog dosta dopada, preporučujem vam da se malo detaljnije upoznate sa istim na njegovom blogu. Počnite od ovih tekstova:

• Kancelarski sistem
• Kancelarski sistem (2)
• Stepenasti cenzus za koalicije