Kratkoročno nasuprot dugoročnom gledanju

Prekjuče je na svom Facebook profilu, prof. Dušan Pavlović (profesor Fakulteta političkih nauka) postavio jedno vrlo interesantno pitanje. Pročitajte kako ono glasi...
"Vi ste premijer Srbije. Imate većinu u Skupštini. Javni dug zemlje iznosi $15 mlrd, a isto toliko je potrebno da se finansira uvođenje penzionog sistema baziranog na privatnim računima. Neko vam da 15 milijardi. Da li ćete otplatiti javni dug ili uvesti privatni penzioni sistem? (Možete samo jedno od ta dva.) Zašto? (Postoji unikatno tačan odgovor na ovo pitanje.)". 

Pošto me je ovo pitanje zaintrigiralo, promislio sam par minuta te napisao odgovor u vidu kratke analize.

Napomena: Tekst koji sledi je prikazan u originalnom obliku. Jedina izmena je par linkova koji upućuju znatiželjne na neku eksternu stranicu na kojoj mogu naći malo više informacija...

Super pitanje! Ne znam kako bi naši političari reagovali ali ja kao pravnik koji se interesuje za ekonomiju ovako rezonujem:

Izbor bi zavisio od toga šta ciljam: kraći ili duži rok. Znajući političare, oni obično targetiraju kraće rokove. Njima je bitno da se efekti njihove vlati osete što je moguće pre kako bi bili ponovo izabrani kada za to dođe vreme. U tom smislu, otplata javnog duga bi bila bolja opcija. Isto tako, na izbor će uticati i to koliko procenata javnog duga zauzima trenutni penzioni sistem odn. njegovo funkcionisanje. Koliko sam upućen, najveće učešće u javnom dugu imaju vojska, obrazovanje, socijalna pomoć i penzije (ovo se odnosi na SAD, za Srbiju nisam upućen).
Otplaćivanjem javnog duga će se državni budžet malo rasteretiti. To može imati pozitivne posledice na ekonomiju jer bi se na taj način stimulisala agregatna potrošnja (država bi platila stranim ali i domaćim poveriocima, koji se, obzirom da imaju više novca, odlučuju da taj novac investiraju dalje). Ova opcija vodi ka jednom problemu: država ne bi preuzela neophodne sistemske reforme (čim je nagomilala toliki dug, znači da država ne gazduje svojim novcem kako treba). Drugim rečima, nastavilo bi se sa istim načinom razmišljanja što bi, posledično, dovelo opet do rasta javnog duga.

Sa druge strane, ako je političarima stalo do sistemskih reformi i gledaju na duži rok, onda će se odlučiti za reformu penzionog sistema. Problem kod ove opcije je to što bi se efekti osetili nekoliko godina kasnije. U međuvremenu, stanovništvo bi bilo jako nervozno jer mora da menja svoj način razmišljanja i navike (generalno, svaki vid promene nailazi na početno odbijanje i skepticizam). Deo problema bi bio i to što ljudi nisu skloni ka tome da gube ono što već imaju (averzija ka gubitku). Drugim rečima, pre će se ljudi odreći neizvesne budućnosti zarad sigurne sadašnjosti. Političari bi, takođe, bili protiv ovog rešenja jer će se eventulani privredni rast nastao kao posledica stukturalinh reformi pripisati vladajućoj političkoj eliti a ne onoj koja je taj reformski proces započela.  

Ja bih se lično odlučio za drugu opciju a trudio se da, kroz iako nepopularne reforme, smanjim javni sektor tamo gde je to moguće (naš državni aparat je preglomazan, plus imamo puno gubitaša). Da je bilo imalo hrabrosti kod trenutnih vladajućih struktura, ovaj proces bi bio započet pre koji mesec. Vrlo je važno da se na početku mandata jedne vlade krene se nepopularnim merama jer tada ta vlast ima najveće uporište u narodu. Političari bi iskoristili momentum a narod bi, obzirom da je izabrao tu vlast, bila otvorenija da promene prihvati.

A šta vi mislite - jesam li u pravu ili ne. I zašto? Šta biste vi uradili, da ste premijer? Ne zaboravite - komentari su slobodni i besplatni a više nego dobro došli...