Fizičko kažnjavanje dece - Da, možda, ne?

Ako ste prethodnih nekoliko dana pratili medije, sigurno ste primetili oštru polarizaciju domaće javnosti po pitanju fizičkog kažnjavanja dece. Čitava priča podgrejana je nastupima psihoterapeuta Zorana Milivojevića koji oštro kritikuje Prednacrt Građanskog zakonika koji zabranjuje svaki vid fizičkog kažnjavanja dece. Objašnjavajući svoje stavove, Milivojević ističe da ne podržava fizičko prebijanje i maltretiranje dece (dakle ono što se do sada smatralo fizičko nasilje u porodici). Distancirajući se od toga, on insistira na vaspitnoj ulozi roditelja koja ga "ovlašćuje" da detetu udari koji šamar ili ga "udari po guzi jednom, dvaput, triput". Kako sam Milivojević tvrdi, roditelj bi morao na raspolaganju imati ovakvu mogućnost ali samo u krajnjim slučajevima kada razgovor sa detetom ne urodi plodom.

Sa druge strane, imamo grupu pedagoga, psihologa i psihoterapeuta koji ovakav stav oštro osuđuju smatrajući Milivojevićev stav neprihvatljivim iz brojnih razloga. Obzirom na medijski prostor koji je dobio, preko 130 pedagoga, psihologa i psihoterapeuta je osetilo potrebu da 10. decembra (upravo na Međunarodni dan ljudskih prava) objavi saopštenje kojom ističu da „gospodin Milivojević ne poseduje kako stručno obrazovanje, tako ni znanje, te samim tim nije nadležan da deli savete za važna pitanja koja spadaju u oblast ekspertize navedenih profesija“. Potpisnici peticije žele: „da skrenu pažnju na neopravdanost njegovih tvrdnji, jer to nanosi štetu ugledu naših struka, ali pre svega, i što je mnogo važnije, obmanjuju javnost i roditelje koji imaju pravo da budu ispravno i profesionalno obavešteni o važnoj temi kao što je roditeljstvo“.

Pre nego što nastavimo dalje, voleo bih da ukratko skrenem pažnju na delove Prednacrta koji su relevantni za ovu debatu verujući da ćemo mnogo bolje sagledati temu o kojoj govorimo. Na kraju krajeva, možemo li govoriti o nečemu a da nismo pročitali ono oko čega je debata nastala.

Prema Prednacrtu Građanskog zakonika Srbije (dostupan je na sajtu Ministarstva pravde - knjiga III), svaki vid fizičkog kažnjavanja dece od strane roditelja je zabranjen. U principu, ovo nije nista novo obzirom da je i sadašnjim Porodičnim zakonom zabranjeno fizičko nasilje (čl. 6 st. 2 Porodičnog zakona Republike Srbije), ponižavajuće kazne i postupke kojima se vređa ljudsko dostojanstvo (čl. 69. st. 1 PZ).

Kada se radi o Prednacrtu Građanskog zakonika, član 7 definiše da je država „dužna da preduzima sve potrebne mere za zaštitu deteta od zanemarivanja, od fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja i od svake vrste eksploatacije.“ Takođe se predlaže dodavanje stava koji glasi: „Zabranjeno je svako zlostavljanje dece, a naročito fizičko kažnjavanje“. Prednacrt Građanskog zakonika u članu 87 izričito definiše da roditelji ne smeju fizički kažnjavati decu. Štaviše, definiše se obaveza roditelja da decu štite od takvih postupaka drugih lica. U kontekstu fizičkog kažnjavanja, treba istaći i čl. 86 st. 2 koji kaže da: „Roditelji ne smeju podvrgavati dete ponižavajućim postupcima i kaznama koje vređaju ljudsko dostojanstvo deteta i dužni su da dete štite od takvih postupaka drugih lica.“.

Poredeći rešenja PZ i Prednacrta GZ, uočava se dalja razrada osnova postavljenih u PZ pa se ovim drugim zabranjuje fizičko kažnjavanje dece uključujući i famozno udaranje šamara, ćuški, vučenje ušiju, udaranje po zadnjici.

Prateći reakcije prijatelja na društvenim mrežama, video sam jaku polarizaciju javnosti na ovu temu. Ima onih koji podržavaju Milivojevića i onih koji ga podjednakom strašću osuđuju.

Neposredni povod za ovaj tekst je emisija RTS-a "Da, možda ne" u kojoj su gostovali predstavnici i jedne i druge teze. Gledajući tu emisiju, zaključio sam da je prepuštena jedinstvena prilika da se demistifikuju stavovi obeju strana odn. da se građanima jasno i nedvosmisleno objasni suština stavova. Upadljivo mi je bilo to što su se obe strane pozivale na razne studije i statistike umesto da se posvete samoj temi.

Najpre me je iznenadila etiketa koju je psihoterapeut (Milivojević) u samom startu „nalepio“ svojim neistomišljenicima nazivajući ih neznalicama čime je pokazao time da čak ni psihoterapeuti nisu imuni na sujetu niti znaju kako da je obuzdaju. Pretpostavljam da je bio revoltiran ranije pomenutim saopštenjem. Umesto što je govorio sa stanovišta čoveka kome je povređena sujeta (kao prvi govornik na temu time je postavio ton same debate u emisiji) možda bi bilo bolje da se jednostavno skoncentrisao na predstavljanje svog stava.

Sa druge strane, predstavnici suprotstavljane teze imali su nekoliko dobrih poenta.  Na primer, Milivojević je rekao da se zalaže za "udarac po guzi jednom, dvaput, triput" na šta je Biljana Lajović (koordinatorka Jedinice za prevenciju nasilja Ministarstva prosvete) postavila odlično pitanje (parafrazirano): "Šta ako taj jedan ili dva šamara ne uradi plodom? Da li ćemo pojačati intenzitet udaranja, učestalost i u kom trenutku će šamar prestati da bude preventivno reagovanje roditelja a kada ce postati nasilje i iživljavanje nad detetom?". Ovo je jako dobra poenta jer objašnjava kako se jedna, po Milivojeviću, dobra ideja lako može pretvoriti u svoju suprotnost. Istovremeno, Biljana Lajović je istakla da se može desiti i situacija u kojoj će dete svojim stavom "Eto, udario si mi šamar, dva, pet a neću u inat da plačem i ne možeš me naterati da uradim ono što ti želiš" još više provocirati roditelja te posledično izazvati još jači šamar.




Čini mi se da su predstavnici nenasilnog načina vaspitanja propustili odličnu priliku da ljudima objasne šta ona zapravo podrazumeva. Drugim rečima, građani ne znaju i ne razumeju šta su alternative, kako reagovati u pojedinačnim slučajevima; kako fizičku kaznu zameniti nenasilnom metodom i koje su to nenasilne metode.

Takođe, predstavnici ove struje su propustili da pojasne kako će država reagovati ako roditelj udari dete - da li roditelj odmah ide u zatvor ili ne, da li pohađa neku vrstu obuke i u čemu bi se ona sastojala, i ko će ceniti da li je obuka urodila plodom; kakva je uloga organa starateljstva (Centra za socijalni rad) u čitavoj priči. Drugim rečima, zastupnici ove teze nisu uspeli da na adekvatan način odgovore na opravdane strahove roditelja da će zbog jednog šamara otići u zatvor a deca im biti oduzeta.

Ako sam dobro shvatio gošće (pomenutu Biljanu Lajović kao i Ivana Stevanović iz Centra za prava deteta), u takvom slučaju roditelj ne bi odmah išao u zatvor već bi prvo morao da pohađa obuku o nenasilnog metodama roditeljska što cenim kao dobro i primereno rešenje.

Potencijalni problemi sprovođenja ovakve obuke mogu biti:
•    Stavovi roditelja da oni najbolje znaju kako sopstveno dete da odgajaju oličeno u rečeni: „Šta ima država da mi uređuje kako ću da vaspitavam svoje dete. Niko ne voli moje dete više od mene“;
•    Nespremnost roditelja u Srbiji da uče kako sa decom da razgovaraju i kako da ih vasputavaju;
•    Suštinska promena ličnosti i percepcije nasilja zahteva puno vremena i ogromno strpljenje jer se radi o korenitoj promeni za šta roditelji ne samo da nemaju vremena već nemaju ni strpljenja;
•    Pohađanje ovakve obuke podrazumeva potpunu promenu već odavno izgrađene ličnosti na šta sumnjam da bi većina roditelja pristala ("šta sad,  ja treba u četres godina da se menjam);
•    Usredsređenost velike većine naroda na formu a ne na suštinu.  Drugim rečima, roditelji će proći tu obuku samo da bi je prošli i dobili neku potvrdu o tome a neće se truditi da suštinski promene način razmišljanja.

Takođe, nije baš najjasnije šta će se na toj obuci učiti: veštine razgovora sa detetom, kako detetu postavljati pitanja, kako dete razmišlja, kako se približiti njegovom stupnju razvoja, veštinu argumentovanja, kako ubediti dete da prihvati stav roditelja; veštine prepoznavanja sopstvenih i tuđih emocija i njihovo upravljanje (emocionalna inteligencija)?

Da li tu obuku prolaze samo roditelji ili će i deca prolaziti kroz sistem obuke? Iskreno, verujem da bi i deca morala proći kroz ovaj program kako bi lakše prepoznale namere roditelja, shvatile stav i način razmišljanja roditelja ali i kako bi se što pre i bolje izgradio sadržajni, nazovimo to partnerski odnos. Verujem da bi trebalo raditi na tome da dete nauči da poštuje autoritet roditelja ne zbog fizičke snage roditelja već zbog bogatijeg životnog iskustva. Čini mi se da su odgovori na ova pitanja jako važni. Zato smatram da bi u narednim debata u medijima, predstavnici ove struje trebalo da daju odgovore na njih čime bi njihov stav bio jasniji i kako bi kako bi njihovi stavovi dopreli do većeg broja ljudi.

I još nešto o pomenutoj obuci: mislim da je pogrešno da roditelji prolaze te obuke samo u slučaju da išamaraju dete. Smatram da je pohađanje ovakve obuke neophodno od kad budući roditelji saznaju da očekuju bebu pa do porođaja. Drugim rečima, smatram da bi ova obuka bila još korisnija ako bi se roditelji na vreme (preventivno) edukovali kako se ophoditi sa detetom, kako razgovarati sa njim, kako izgrađivati odnos sa njim i sl. Dakle, neophodno je pre nego što se roditelju nađu u takvoj situaciji da primene fizičku kaznu unapred znaju koje su alternative kako do fizičkog kažnjavanja ne bi došlo.

Ono u čemu bih mogao da se složim sa Milivojevićem je to da se autoritet roditelja sve više urušava danas (razlikujemo autoritet i autoritarnost roditelja, naravno). Između ostalog, to se vidi i u našim školama (u kući su autoritet roditelji, a u školi profesori). YouTube je prepun snimaka dece koja ne poštuju svoje profesore - jedu semenke dok odgovaraju pred tablom, svađaju se sa njima, vređaju ih i sl. Smatram da se autoritet roditelja gradi kroz razgovor, bliskost, poštovanje deteta. Za tako nešto je potrebno puno vremena i strpljenja, što roditelji u današnjim uslovima nemaju. Deca moraju da nauče šta je autoritet, a roditelji moraju da znaju kako da ga izgrade u odnosu sa decom. Pitanje autoriteta je važno jer se ono svuda može naći: u policajcu na ulici, profesoru na fakultetu, šefu na poslu...

Takođe, pomenuo bih zanimljivu poentu koju je neko od učesnika panela pomenuo: sami roditelji su govorili da su dete udarili jer više nisu znali šta i kako da urade. S jedne strane ovo je zanimljivo zato što Milivojević upravo to govori – fizička kazna kao poslednja mera. Sa druge strane, ova izjava je vrlo značajna jer govori da roditelji ne znaju koje alternative fizičkom kažnjavanju postoje. Zato je jako važno da predstavnici nenasilne struje vaspitanja dece što više i jednostavnije objasne svoje stavove, koristeći puno praktičnih primera. Roditelji moraju naučiti koje alternative postoje.

Ako se ne varam, predsednica Centra za prava deteta je rekla da ima dosta vremena do usvajanja Prednacrta. I upravo to vreme treba maksimalno iskoristiti. Nije potrebno čekati na donošenje zakonika da se krene u objašnjavanje ovih alternativa. Potrebno je javnosti na sto većem broju konkretnih primera objasniti kako nenasilno postupati sa decom uključujući i one ekstremne slučajeve kada deca uporno neće da poslušaju roditelja (inaćenje dece, dečiji bezobrazluk, šta kada dete ukrade čokoladicu ili krene da viče po samoposluzi i sl.).

Takođe, važno je objasniti roditeljima kako mogu kažnjavati decu a da to nije fizički - da li roditelji mogu dete da pošalju u krevet bez večere, da li mogu da mu zabrane gledanje televizije, da mu oduzmu daljinski upravljač ili ne, da li mu mogu uskratiti korišćenje mobilnih telefona ili punjača za mobilni, uskratiti korišćenje interneta, društvenih mreža? Da li je adekvatna kazna poslati dete u ćošak ili ne razgovarati sa njim neko vreme? da li bi se nešto od ovoga moglo smatrati psihičkim nasiljem? I, ako jeste, koje su onda alternative?

Ako niste primetili nisam previše detaljno govorio o stavu Zorana Milivojevića ne zato što ga podržavam već zato što mi je njegov stav poprilično jasan. Sa druge strane, otvoren sam za nove ideje i spreman da saslušam drugu stranu (što je jako važno). Pošto nisam detaljno upoznat sa detaljima nenasilnog obrazovnog metoda o kome se govori, voleo bih da kao laik i budući roditelj bolje razumem čitavu ideju. Zato sve ovo o čemu sam govorio treba shvatiti kao moj prilog/doprinos čitavoj debati. I nadam se da će tekst doći do jednih odn. drugih kako bi ponudili odgovore na pitanja koja su svima nama bitna.

Ovim tekstom ne želim da stajem na ovu ili onu stranu već želim da doprinesem debati time što ukazujem na potencijalne probleme odn. predložim načine da se debata učini boljom i sadržajnijom.