Ljudi gladni pravde

13 dana neizvesnosti.
13 dana pakla. Agonije. Za njene roditelje. Za sve nas...
13 dana između prošlosti, sadašnjosti i budućnost.
Divne...
Detinje...
Nevine prošlosti deteta.
I neizvesne sadašnjosti.

Narod je danima slušao informacije o naporima raznih policijskih službenika u potrazi za nestalom devojčicom. Danima je narod želeo dobre vesti. Ili bolje reći - žudio je za pozitivnim ishodom.

A onda... Stvarnost je iznenadila sve. Snovi koje je Tijana sanjala raspršili su se poput mehura koje dete pravi igrajući se. Svi planovi, snovi, nadanja uništeni su brutalnošću jednog čoveka. Čoveka čija se ličnost sada teško može opisati. I staviti u normalne okvire.

Potresla i iz korena uzdrmala čitavo društvo. Jedan mladi život okončan je nehumano. Brutalno!

Njena smrt je u nama probudila emocije koje se trudimo da tako vešto sakrijemo. Reakcija javnosti bila je jaka.

Burna.

Emocionalna.

Odlučna.

Jasna.

Jednostavna. Smrtna kazna za brutalnog ubicu. Na brutalnost treba odgovoriti brutalnošću. To je bio jedan od zahteva – „oko za oko, zub za zub“. Princip taliona – jedan od prvih načela koji se uče u okviru istorijskih predmeta na pravima. I temeljnih načela Hamurabijevog i Dušanovog zakonika. Zakonika koji su odražavali tadašnji duh vremena. I tadašnje odnose u društvu. Toliko standardni, toliko brutalni – da pripadaju prošlosti. To načelo bilo je staro koliko i dijametralno suprotno današnjem poimanju ljudskog života.

Jer tada su ljudi bili robovi. Sada nisu.

Jer tada su ljudi bili stvari i ništa više. Sada više nisu.

I tada se o ljudskom životu odličivalo kao o stvarima. Prodavani su i kupovani; a njihovi životi nisu vredeli koliko odeća koju su nosili na sebi. Zato je svaki pojedinačni život mogao biti okončan bilo kog trenutka.
Tako je bilo tada. Sada, ljudi više nisu stvari, niti su objekti već subjekti prava. Danas, ljudi, bez obzira na sve svoje pojedinosti – poseduju svoje dostojanstvo. Prava. Ljudska prava koja zabranjuju nečovečna, ponižavajuća i brutalna ponašanja prema ljudima.

Poimanje sveta i čoveka u kome svako ima svoje dostojanstvo koje mu niko ne može uskratiti (pa makar se radilo i o brutalnom ubici) nema nikakve veze za Evropskom Unijom (kako su neki želeli da prikažu). Ne! Ono imaju veze isključivo sa stupnjem razvoja svesti čovečanstva. Ljudi su uvideli da ubistvo ubice neće ništa značiti.

Kratkoročno, smrtna kazna na koju bi Dragan Đurić bio osuđen (da postoji u našem pravnom sistemu), bi narodu donela osećaj zadovoljenja pravde. Ali, on bio bio kratkog daha. Jer, na duže posmatrano, smrtna kazna neće vratiti ubijenu Tijanu Jurić iz mrtvih. Niti će život ubice biti bolji, niti ćemo se mi osećati bolje ili bezbednije. Realno, u ovakvim i sličnim situacijama, pravna nikada ne može biti zadovoljena!

Još jedan predlog dela javnosti...

Jedan deo javnosti imao je, pak, drugačije stanovište. Oni su, umesto smrtne kazne, predlagali još teže postupanje sa Tijaninim ubicom. Na njegovu brutalnost odgovorili su brutalnošću koja je čak i teža od smrtne kazne. Oni su tražili mučenje.

Tražili su javno ponižavanje Dragana Đurića, Predlagali su da ga vežu za stub u centru Beograda i dopuste prolaznicima da iskale svoj bes. Svaki prolaznik bi mogao da ga ošamari. Da ga udari pesnicom. Da pljune na njega. Vređa ga i povređuje.

„A šta je problem u tome?“, mogao bi neko pomisliti

Problem je to što isprva svaki od tih šamara, pesnice, vređanja bili reakcija na njegovu brutalnost i ophođenje prema Tijani. Drugim rečima, vremenom bi udarci na njegovu ličnost poprimili drugačije značenje. Vremenom bismo došli u realnu opasnost da Tijanin ubica postane više od ubice – da postane simbol nepravičnosti. Ali ne univerzalne nepravičnosti. Već one koja pogađa nas lično. On bi postao vreća za udaranje za sve one promašaje u našim životima, za sve ono što nam je uskraćeno (a što s pravom smatramo da nam pripada). Udaraćemo ubicu a videćemo one koji su nam krivi za našu nesreću, ili manju sreću.

Možda najopasnije od svega je to što bi on u jednom trenutku mogao da postane žrtva. Suština ove opasnosti se ogleda u tome što bi u jednom trenutku javnost počela da uviđa da je preterala. Neko bi mogao povikati: „Jadan on! Preterali smo!“ I onda bi neko mogao, po principu „Pravda za Uroša“, povikati: „Pravda za ubicu“. Plašim se toga da on koji je krivac sada postane nova žrtva sa kojom ćemo se saosećati.

No, da se vratim na one koji su tražili mučenje. Među njima, bilo je onih „kreativnih“ koji su predlagali da se ubica stavi na kolac i pusti da tako umre. Onih koji su predlagali klinove pod nokte. Onih koji su želeli da ga danima muče, lome mu kosti. Brutalnost je išla toliko daleko da su predlagali da bude raščerečen tako što će se svaki ud vezati za po jednog konja a onda pustiti da konji odrade ostatak posla.

Svaki naredni predlog gotovo da je bio brutalniji od prethodnog. Svaki nehumaniji od prethodnog. Inicijalni strah koji smo osećali zbog neizvesnosti, inicijalna patnja i saosećanje sa njenim roditeljima pretvorilo se u začuđujuće pozive na linč i mučenje. Inicijalno čisto poprimilo je neslućene razmere prljavštine, gađenja, odvratnosti i varvastva.

I tada su mi na pamet pala sledeća pitanja:
Nije li narod koji zahteva sve ovo prema njemu, zapravo, podjentako buratalan i surov kao i on? Pa čak i suroviji?
I, ako smo u svojoj osveti podjednako brutalni, u čemu se onda razlikujemo od njega?
U čemu smo bolji od njega (a tvrdimo da jesmo)?
Nije li malo čudno, pa i kontradiktorno, da zahtevamo upravo ono čega se gnušamo i gadimo?
Ne postajemo li i mi, time što zahtevamo smrtnu kaznu, hladnokrvne ubice vredne prezira i gađenja poput Dragana Đurića?

„Sad sam ja još ispao i varvarin samo zato što želim pravdu za nju?“, mogao bi neko da pomisli

Možda se radi o divljaštvu.

A možda se radi, što je verovatnije, o gladi za pravdom. Sva ogorčenost naroda i bes koji se širio društvenim mrežama i internetom generalno, više su bili vapaji! Vapaji ljudi za pravdom.

Univerzalnom pravdom.

Pravdom za one koji su izgubili posao i više nemaju odakle da prehrane svoju porodicu. Vapaje onih koji žele a više ne mogu da svojoj porodici priušte ono što su ranije mogli. Onih koji gledaju kako se njihova deca ljute na njih jer ne mogu da im prišute najnoviji telefon ili letovanje.  Onih koji su u tranziciji najviše izgubili.

Stavovi i predlozi koje sam čitao širom interneta bili su krik mladih ljudi isfrustriranih što žele a ne mogu da rade bez veze. Onih koji ne mogu da izvedu devojku na piće ili večeru. Onih koji ne vide poentu u boriti se bolje sutra. Za napredak i razvoj. Onih koji ne vide budućnost u ovoj državi i žele da odu iz nje. Onih čiji se vredan i naporan rad odbacuje zarad onih koji do cilja dolaze mutnim sredstvima. Onih koje su svoje diplome stekli časno, nervirajući se i zalažući se bespoštedno da to parče papira. Krik onih čije ideje vrede ali ih ne mogu sporvesti u delo zbog ljudi bez ideje. Zbog negativne selekcije u društvu.

Reakcija ljudi bila je zapravo izduvni ventil svih tih i mnogih drugih ljudi. Jer, tražeći pravdu za nju, tražili smo pravdu za sebe. I za sve ono loše što nam je učinjeno od strane društva.

Voleo bih da čujem Vaše mišljenje u komentarima o svemu što sam govorio u ovom tekstu.

Napomena: Ovaj tekst nema nameru da se dovede u pitanje odgovornost Dragana Đurića ni na koji način. Namera teksta je da na trenutak stanemo i razmislimo o nama, našem ponašanju i našem poimanju prava, pravde i pravičnosti.