Kako mediji stvaraju psihozu?

U trenucima kada su informacije vrlo dostupne, TV stanice i mediji uopšte se osećaju dosta ugroženo. Između ostalog, i zato što strahuju da će biti zamenjene, one panično pribegavaju raznim metodama kako bi očuvale pažnju svoje publike. Jedan od njih je i senzacionalizam.

O čemu se ovde radi?

Pređite na kanal CNN-a, Al Jazeera-e, BBC World-a, Sky News-a ili bilo koji drugi news kanal sa 24-očasovnim vestima. Suština tih kanala je da bez prestanka svoje gledaoce izveštavaju o najnovijim dešavanjima u svetu. Složićete se - to nije toliko loše. U svetu u kome dešavanje na jednom deliću Zemlje odjekuje hiljadama kilometara dalje i utiče na život miliona ljudi, informacije su ključ svega. One su bitne. Njima se trguje. I samo po sebi, ovo nije loše. Međutim, u čemu je "kvaka"?

Osmisliti 24 časa programa svakako nije lako. Iako je globalizovani svet postao dosta dinamičan, u svetu se ipak ne dešavaju svakog trenutka toliko revolucionarne stvari koje kroje živote svih nas. Potrebno je održati program "živim" i "živahnim" i održati pažnju gledalaca. TV stanice čine to tako što se danima bave određenom vešću i to, najčešće, kroz segment "Developing story".  Dok je vest nova, ona se sama od sebe razvija - čuju se reagovanja političara, ekonomista, analitičara koji komentarišu stanje stvari, kritičari nekih pojava (setimo se Nurijela Rubinija odn. Doktora Propast koji je predviđao krah evra i EU).

Pravo problem nastaje onda kada vest prestane da se razvija sama od sebe. Šta učiniti onda kada se strasti malo stišaju? Kako održati pažnju javnosti? Najčešće, to se čini pomoću priloga o sličnim slučajevima u prošlosti i kako su se oni razrešili.

Efekti ovakvog izveštavanja

Sad, kada sam, koliko-toliko, dočarao stanje stvari, pogledajmo efekte svega ovoga. Kada građanin sa prosečnim znanjima i iskustvima bez prestanka sluša o propasti finansijskog sistema mesecima - malo je verovatno da će ostati imun na sve to. Pošto su mediji svesni da negativne stvari izazivaju više komentara i izazivaju snažniju reakciju, obično koriste pompezne i bombastične termine poput krah, propast, nesreća jer oni jednostavno grabe pažnju. Onda kada se kod javnosti pobudi odgovarajuća pažnja, mediji krenu da jašu na tom talasu pa priču proširavaju i čini je dramatičnijom nego što ona zapravo jeste. I tako sve u krug.

Kako sve ovo utiče na Evropsku Uniju?

Ne liči li ovo što sam opisao na izveštavanje medija o krahu i propasti Evropske Unije? Nisu li mediji namerno konstruisali priču tako da ona loše utiče na čovekovu psihu i stvaraju dodatnu tenziju?

U poslednjih godinu-dve, news kanali stalno izveštavaju o krizi javnih finansija u državama evro-zone. Zarad senzacionalizma, mediji često prevazilaze granicu ukusa i u svoje tekstove odn. priloge uključuju one koji predviđaju krah EU i njenog finansijskog sistema. I kada čovek mesecima sluša tu priču, potpuno je normalno da neko posumnja da će se EU raspasti.

Primer izveštavanja medija o Evropskoj Uniji se vrlo lako može uopštiti i primeniti na svaki segment društvenog života (sport, kultura, politika, društvo). Tek ovim uopštavanjem i proširivanjem može se steći prava slika o tome kako i koliko mediji stvaraju i održavaju tenzije.