Zašto Srbiji treba Evropska Unija?

Da li mi pod njom podrazumevamo savez država? Da li pod njom podrazumevamo zgrade u kojima se nalaze institucije? Ili možda tamo neke ljude koji sede u udobnim, lepim i novim kancelarijama i kao nešto rade? Ne, ne i ne!

Pa, u čemu se onda taj sistem razlikuje od našeg? Šta EU, zapravo, personifikuje?

Pre nego li pokušamo da definišemo šta EU simbolizira, podeliću sa vama neke konkretne situacije sa kojima sam se lično suočio u poslednje vreme. Nekako, smatram da ćemo, ako govorimo konkretno, jasno i praktično - mnogo lakše sagledati ovo pitanje.  Ako, kojim slučajem, želite da pročitate poentu teksta - skrolujte do poslednjeg podnaslova.

Slučaj 1: Kao nezaposleno lice, pre izvesnog vremena je trebalo da izvadim zdravstvenu knjižicu. Otišao sam kod nadležnih institucija da se raspitam šta je od dokumentacije potrebno. Na šalteru sam zatekao smrknutog čoveka zaronjenog u gomilu papira, okružen nekakvim pečatima, mrzovoljnog, nepristupačnog i odbojnog. Drugim rečima, to je bila muška verzija Mice Ubice. Možda ćete me bolje shvatiti kada odslušate ovaj klip.

U takvoj atmosferi, mnogo je teško završiti posao zbog koga ste došli. U ovom konrektnom slučaju, dotični službenik me nije me čak ni udostio pogleda. Objasnio sam mu šta mi je potrebno. Nekulturno me je prekinuo i počeo je da mi postavlja pitanja. Njegov bezobrazluk mi nije prijao, ali sam mu ipak strpljivo odgovarao na pitanja. Umesto da me pogleda, buljio je u monitor i izdeklamovao šta mi je od dokumentacije potrebno i tutnuo mi je formular koji treba da popunim. Nakon par minuta, popunjenog formulara i prikupljene dokumentacije, polupogrbljen kuckam na prozorčić i predajem mu sve što imam kod sebe. Ljutito mi je istrgnuo dokumente i zatvorio prozorče. Nakon pet minuta čekanja, daje mi zdravstvenu knjižicu. Dok mi je predajte, pitam ga informativno: "Koliko traje osiguranje?". Ljutito mi odgovora: "Šta me pitaš, pročitaj šta piše - pismen si."

Slučaj 2: Pre nekoliko godina, išao sam na apsolventsku ekskurziju za koju mi je bila potrebna viza. Da bih je izvadio, morao sam da odem do PIO fonda i izvadim određenu potvrdu o visini penzije moje majke. Razgovor sa službenicom PIO fonda tekao je otprilike ovako:

Kuc-kuc.
Službenica: "Napred..."
Ja: "Dobar dan.", rekoh sa blagim osmehom. "Treba mi potvrda o visini penzije koju ostvaruje moja majka kako bih mogao da izvadim vizu za Španiju i odem na apsolventsku ekskurziju. Recite mi, šta mi je potrebno od dokumentacije."
S.: "Aha. Trebaju vam samo njeno ime i prezime i lična karta odn JMBG. Samo, ja to ne mogu da vam izdam."
Ja.: "Zašto?", zbunjeno pitam.
S.: "Znate, to su poverljive i privatne informacije."
Ja: "U redu, razumem da su privatne. Ali, ozbirom da sam njen sin, da li bih nekako mogao da dođem do tih potvrda?"
S.: "Ne, to mora isključivo ona."
Ja: "Razumem vas potpuno. Recite mi, da li biste, ipak mogli nešto da učinite jer sam doputiovao iz Niša samo zbog ove potvrde. Ona bi sama došla da prikupi dokumentaciju ali joj nije dobro - već nekoliko dana ima problema sa srcem. Ne bih bio toliko drzak i od vas zahtevao da idete protiv zakona, samo me interesuje da li ipak možete nekako da mi pomognete. Da li postoji neki izuzetak od pravila, neki posebni slučajevi kada je to dozvoljeno? Da li bi koristilo ako ona rukom napiše ovlašćenje ili punomoćje?", odgovorih asertivno.
S.: "A šta je ona po zanimanju?"
Zbunjen ovim pitanjem i relavantnošču istog odgovoram: "Ona je dečiji stomatolog u penziji. Radila je u dečijem odeljenju stomatologije ćuprijskog Doma zdravlja."
S.: "Pih! Znala sam! Doktori...", za izrazom gađenja na licu i glasu.
Šokiran njenom izjavom, zanemeo sam par trenutaka. Kada sam došao k sebi, sada već sa ozbiljnim izrazom lica: "Kako treba da shvatim ovaj vaš komentar?"
S.: "Pa oni sve hoće preko reda i misle da su bogovi i da mi svima njima moramo da se klanjamo..."
Ja.: "Očigledno su vaša iskustva sa doktorima loša kad tako govorite. Meni je jako žao zbog toga. Ali, ona nemaju nikakve veze ni sa mnom ni sa mojoj majkom. Da li vi možete da mi izdate traženu dokumentaciju ili je potrebno da je dovedem pa da se pred vama ovde guši?"

Hajde sada da pogledamo bilans ovakvog odnosa službenika i građanina:

• ja sam iz kancelarije izašao nervozan, uvređen i povređen što je ona svoje frustracije generalizovala, uvredila moju majku a onda i mene.
• ona je ostala u kancelariji nervozna zbog diskusije sa mnom.
• dobijena dokumentacija.

Sad neko može pomisliti: pa šta se buniš - dobio si dokumente. Da, ali po koju cenu?

Slučaj 3: Prošle subote sam vozom putovao u Niš zbog ispita. Stižem 7-8 minuta pre polaska voza na šalter koji ne radi. Čujem ključeve i vidim prodavca karata kako zaključava kancelariju. Razgovor:

Ja: "Dobro jutro. Kupio bih kartu do..."
Službenik: "Sad si doš´o. Ne izdajem karte pet minuta pred polazak voza."
Ja zbunjeno: "Čekajte, kakve veze ima što sam došao pet minuta pred polazak voza. Da sam došao i minut pre polaska, morate mi izdati kartu."
S.: "Ne izdajem karte pet minuta pred polazak voza. Šta oš da zakasnim na voz?", i kreće ka šinama.
Ja: "Čekajte, kakve veze ima dolazak voza sa Vašim kašnjenjem? Da li vi radite sada ili ne? Da li ste završili sa smenom ili niste?"

Na to moje pitanje, on odgovara ćutanjem i ignorisanjem. Frapiran njegovim ponašanjem, pitam otpravnika vozova u vezi karte. On mi kaže da uzmem u vozu. Odgovaram mu da ću tako platiti 100 dinara skuplju kartu. "Ma nećeš", odgovara on, "kaži kondukteru da putuješ od Drenovca." Na to mu, u jednoj rečenici, objašnjavam da mi je karta potrebna jer idem na ispit pa u slučaju da se voz pokvari ili se nešto desi te zakasnim na ispit, da mi treba da sam na vreme pošao. I on me je iskulirao.

Slučaj 4. Ovaj slučaj nije se desio meni već jednom mom poznaniku. Naime, pre nekoliko godina, pokušao je u Ćupriji da organizuje izložbu slika. U nameri da to uradi kako treba, zatražio je pomoć od Opštine i opštinskih vlasti. Pomoć opštine se ogledala u novcu ali, još važnije, i u pozajmljivanju video-bima koji je Opština već imala u svom vlasništvu. Šta mislite, šta je bio problem? Razmislite još jednom... I još jednom...

Ako ste rekli novac, pogrešili biste. Problem je bio video-bim. Iako je Opština posedovala video-bim, niko zapravo nije znao gde se isti nalazi. Moj poznanik je bio šetan od jedne do druge kancelarije sve pod izgovorom: "To nije naš posao, to je posao X on je zadužen za video-bim". Na kraju je video-bim bio pronađen i dat na korišćenje za otvaranje izložbe.

Šta je ovde bio problem? Niko nije znao gde se video-bim nalazi. Niko nije znao u čijoj je nadležnosti čuvanje istog. A onda ono famozno upućivanje i preupućivanje iz jedne u drugu kancelariju i tako sve dok se problem ne reši. Problem je, takođe, što ljudi ne rade svoj posao. Ili ne znaju ili ne žele da ga rade kako treba. Problem je prebacivanje odgovornosti sa jednog na drugog. I to tako da retko kad ima kraja.

Dobro, ispričao si nam primere. Šta je poenta?

Poenta je: da li želite da živite u državi u kojoj se državni službenici ponašaju na bezobrazan način prema svojim strankama? Želite li da vas usluži Mica Ubica odn. neko ko će vas vređati i ponižavati? Bez imalo sumnje ja to ne bih voleo.

Možda će neko pomisliti: "Hej, pa možda su oni bili nervozni. Možda im to nije bio dan." To je sasvim moguće. Ljudi smo - ne možemo uvek biti nasmejani i ljubazni. Ali problem je u tome što u Srbiji, državni službenici vrlo često svoje probleme, nervoze i frustracije prebacuju na nedužne ljude. I mogu da razumem da tu situaciju (u transakcionoj analizi, taj scenario se zove: "Sad si mi došao na zicer, kretenu..."). Ali problem je u tome što se ti ljudi ne brecnu na nas u privatno vreme, već dok vrše javnu funkciju (javnu u smislu da vrše funkciju koju im je država predala u ruke). Obzirom na to da ih je država postavila na to mesto u državnoj upravi/lokalnoj samoupravi, oni zapravo predstavljaju državu. A sad se zapitajte: želite li da država viče na vas? I to ista ona država koju svi mi, kroz razne namete, plaćamo i izdržavamo? I to isti oni ljudi koje mi, kroz davanja državi, plaćamo?

Pre nego što nastavimo, molim vas pogledajte ovaj klip.
Smešto? Pa i ne baš. Više tragikomično!

Malo pre sam u slučaju 1 iskoristio terminu "polupogrbljen". Šta mislite - zašto sam baš izabrao taj termin? Jeste li primetili da u nekim upravnim institucijama stranka, da bi komunicirala sa službenikom, mora da se malo pogrbi i spusti? I obično postoji neko staklo, neki šalter, neka prepreka između vas i službenika.

Analizirajmo odnos između službenika i tražioca usluge.

• I dok je službenik često ušuškan i utopljen u svojoj kancelariji, vi ste često stojite na promaji, kuvate se ili, ređe, smrzavate.
• Vrlo često, službenik će sedeti a vi ćete stojati. Zar vam to ne govori pomalo o odnosu moći? Setimo se, ko stoji pred kim - podređeni pred nadređenim. I vi koji nemate moć, morate da stojite pred službenikom koji ima moć. Drugim rečima, distribucija moći je učinjena tako da su službenici u prednosti jer uživaju u simbolima moći (sedenje) a vi stojite čime ističete svoj potčinjeni položaj pred državom.
• Dalje, da biste dobili ono što vam po zakonu pripada, potrebno je da se, u slučaju šaltera, malo sagnete i spustite se malo niže kako biste izneli svoju molbu. Pa, ako vam malopređašnja stavka nije dovoljno govorila o ponižavanju ova će vam svakako vrlo slikovito govoriti o poniženju. Dakle vi morate da sagnete i iznesete molbu. Baš kako što se neko saginjao pred vladara u davnašnja vremena da bi dobio ono što mu pripada.
• Ako postoji staklo između vas i službenika, zar vam se to odmah ne čini kao distanciranje između države i njenih građana? Ta distanca je toliko očigledna. Pogledajte samo staklo ispred vas.

Zašto je Evropska unija potrebna Srbiji?

Pod EU podrazumevamo jedan uređeniji sistem funkcionisanja društva i države nego što je naš. Sistem funkcionisanja evropskih država je drugačiji nego naš. I dok je kod nas odnos uprave prema građaninu jako loš, u zemljama EU je drugačiji. Tamo se, makar malo bolje, uprava odnosi prema građanima. Uprava je uslužnija i ljubaznija. Službenici jesu svesni svoje moći ali i odgovornosti koju imaju; da su tu da pomognu drugima. Znaju da se prema strankama moraju odnositi sa dužnim poštovanjem i neće previše sebi davati slobodu da upućuju zlonamerne i nepristojne komentare.

Pa zato što ćemo kroz proces pridruživanja, morati da promenimo određena ponašanja koja nisu u redu. Moraćemo da promenimo svoj mentalitet u onim delovima u kojima je on loš. Mi moramo shvatiti da država ne postoji zbog sebe same, već da postoji zbog nas. Ona je naš servis. Oni treba nas da usluže a ne mi njih. Mi građani smo ti koji imamo pravo da od država zahtevamo da ispoštuje ono na šta se sama obavezala. Mi, građani, smo ti koji plaćamo državu, njene službenike. A za svoje pare ne želim da me neko šikanira i ponižava.

Eto jednog od razloga zašto želim EU.