Kako kretanja u ekonomiji utiču na kriminalitet
Pre nekoliko dana konstatovali smo da ponašanje čoveka u društvu zavisi od količine novca u novčaniku odn. na računu (ako kojim slučajem tekst niste pročitali, evo prečice do istog). Sada ćemo govoriti o tome kako količina novca u našim rukama može uticati na društvo u periodima krize. Pri tom, čitavu priču ćemo zasladiti psihologijom, kriminologijom i, kao šlag na torti - pravom.
Šta je anomija?
Svako od nas ima određene potrebe. I, obično - one su neograničene. Na primer: čovek ima potrebu da bude bogat kako bi sebi i svojoj porodici pružio bolju egzistenciju. Ali koliko god da je bogat, čovek želi više i više i više. Obzirom da na svetu ima oko sedam milijardi ljudi, ako bi sve naše potrebe bile neograničene a resursi kojima raspolaže svet su ograničeni, to nužno vodi ka velikim sukobima sa nesagledivim posledicama. Zato je potrebno naše nagone i potrebe svesti na društveno prihvatljivu meru. Verovali ili ne, ograničavanje naših neograničenih potreba ne čini pravo i pravne norme, već - društvo!Svako društvo, da bi moglo da postoji i opstaje mora da poseduje određeni skup društvnih normi i pravila koja moramo poštovati ako želimo da budemo član društva. Ukoliko ova pravila prekršimo, obično slede odgovarajuće kazne (u zavisnosti od prekršene društvene norme). Drugim rečima, ove norme, pravila, zakoni i vrednosti služe društvu da ograniči naše potrebe.
Međutim, može se desiti da društvo upadne u krizu (npr. kada izbije rat, velika glad, pobuna, ustanak, prevrat, revolucija, velika bolest i pošast...). U takvim slučajevima, društvo ne može najbolje amortizovati odn. ublažiti potrebe pojedinaca. Društvo, tada, nema moć da utvrdi granice legitimnih očekivanja i stremljenja. Drugim rečima, društvo više ne može da kontroliše potrebe pojedinaca. To je stanje anomije.
Kada, prema Dirkemu, postoji anomija?
Dirkem smatra da anomija postoji u trenucima velike društvene krize i u periodima naglog ekonomskog prosperiteta.Zašto baš u ovim periodima?
Zato što u periodima krize stanovništvo naglo gubi na ekonomskoj moći pa, samim tim, nije u mogućnosti da zadovolji uobičajen nivo potreba (tj. potrebe koje su do juče smatrali normalnim potrebama). Pošto ne mogu da ispune svoje potrebe, vremenom ljudi postaju frustrirani. Što više vremena protiče a ljudi ne mogu da ostvare svoje normalne potrebe, to njihova frustracija biva sve veća.Kada govorimo o periodima naglog ekonomskog prosperiteta, tu stvari idu obrnutim redom. Ovaj period ekonomskog ciklusa karakteriše se pojačanom privrednom delatnošću privrednih subjekata. Kao rezulat toga, plate rastu pa tako za vrlo kratak vremenski period u naše ruke dođe veća količina novca. Pošto imamo više para, imamo i veće mogućnosti da zadovoljimo svoje potrebe. Čovekove potrebe rastu pa smo skloniji ka tome da granice naših potreba malo zamaglimo. Zato se na ovakvo stanje se vrlo lako navikavamo.
Međutim, problemi nastaju onda kada ekonomska kretanja krenu u negativnom smeru i potrebe na čije smo zadovoljenje redovno navikli, sada ostaju neostvarene. Kontinuiranim osujećenjem naših potreba dolazi do razvitka osećanja frustracije i razdražljivosti.
Zašto je ovo bitno?
U periodima kada stanovništvo ne može da ostvari svoje potrebe i da održi dotadašnji životni standard, pokušavamo sa ovakvim stanjem da se borimo. Nekad uspevamo da se prilagodimo i svoje potrebe smanjimo i prilagodimo ih trenutnom stanju stvaru. Međutim, jedan manji deo stanovništva možda baš i nije toliko fleksibilan. Neki od nas neće moći da se izbori sa promenama i okreće se alternativnim načinima dolaženja do novca poput pljačkanja banaka, ucenama radi sticanja novca, provalama radi pljačkanja, ubistvima... Drugim rečima, u ovim periodima dolazi do rasta kriminaliteta koji direktno zavisi od težine krize koja je pogodila to društvo.Inače, sve ovo o čemu sam govorio u ovom postu je u kriminologiji poznato kao teorija anomija koju je konstruisao Emil Dirkem. Za one koji su malo manje upućeni, kriminologija je nauka koja se bavi fenomenologijom krivičnih dela (opisuje sama krivična dela) i etiologijom tj. uzrocima kriminaliteta.
Još jedan primer anomije (za kraj)
Jedan od najboljih primera anomije jeste tranzicija (prelaz iz komunističkog/socijalističkog društvenog uređenja u kapitalističko). U periodima društvenih promena kao što je tranzicija, ljudi su prinuđeni da menjaju svoje navike, ponašanja, potrebe i želje jer dolaze pod pristikom novog vremena koje ima svoje zahteve. Ponekad se sa tim promenama lakše suočimo a ponekad ne. U tranziciji jedan deo stanovništva nužno gubi na materijalnoj sigurnosti. Upravo zato se ljudi obraćaju državnim organima i institucijama kako bi dobili neki vid finansijske pomoći i malo lakše podneli osiromašenje. Nekad državni organi pomognu a neki put ne. Onda kada ne pomognu, ljudi su, kako bi privukli pažnju javnosti i državnih organa na sebe i svoj problem, spremni da učine i nešto što bi većina ljudi mogla smatrati kao radikalno (od onog manje drastičnog poput odsecanje sopstvenog prsta, preko izvršavanje samoubistva, do uzimanja talaca).Kako vam se čini teorija anomije? Može li se ona primeniti sada kada je svet u ekonomskoj krizi?
Ko je Predrag Popović?
Moderni don Kihot. Zalaže se da pamet, sposobnost, kreativnost i društveni aktivizam budu mainstream. Bloguje o ovim temama.
Optimista.
Piše. Stvara. U stvari, izmišlja. Priče, uglavnom, u kojima misli, snove i ideje pretvara u reči.
Mislim da je svet u krizi u poslednjih 20-30 godina, a poslednjih samo doživljava neki svoj vrhunac. Nakon Drugog Svetskog rata do kraja 80ih bilo je neko stabilno doba i vreme gradnje, prosperiteta isl, globalno gledano. Vremenom je došlo do preraspodele kapitala, svetske moći (svetske sile, pad Berlinskog zida, rasptad SSSR-a,...) i ostalih promena u svetu koje su nas polako uvele u stanje anomije.
ReplyDeleteProblemi sa preraspodelom novca pratile su i promene u društvu koje su se paralelno odvijale (sve veća prosvećenost i osvešćenost ljudi, brža razmena informacija, promene u kulturi, umetnosti...). Sve ove promene i shvatanje ljudi kako svet funkcioniše (nemilosrdni i egoistički nastrojen neoliberalni kapitalizam) doprinele su razvoju stanja anomije u svetu.
Danas ljudi sve brže i lakše dolaze do saznanja, sve se više osvešćuju i kapiraju da je "nešto trulo u državi Danskoj". Socijalne razlike postaju prevelike a samim tim i bes u narodu. Baš ovako kako si napisao u tekstu. I otud danas sve više masovnih i energičnih protesta u svetu (Grčka, Slovenija, Brazil nedavno, Pariz pre par godina,...).
Ono što je danas karakteristično, je da današnje proteste sitnice pokreću što nam govori koliko je običan narod izgubio strpljenje ("prs'o bre narod") i koliko više ne može da trpi ovakvo stanje u društvu.
Ne sumnjam da su protesti u Turskoj ZAISTA počeli kao protest protiv još jednog tržnog centra. Ali su ubrzo postali anti vladini jer su bili samo okidač za sve veće narodno nezadovoljstvo. Narod je jednostavno rekao: "e OVO (park) mi nećeš oduzeti ma koliko (tajkun, kapitalista)imao para, ovo je MOJ park i ne možeš BAŠ SVE da kupiš, ne možeš MENE da kupiš..."
Zašto su u Sloveniji i Grčkoj izbili neredi povodom velikih kriza u koje su upale ove dve zemlje, i zašto se kod nas ništa ne dešava iako je stanje i gore?
Stvar je u tome da su Grci i Slovenci živeli jako dobro u svojim zemljama a onda im je standard naglo pao. I upravo iz ovih razloga o kojima si govorio u tekstu (NAGLI pad životnog standarda) su izbili neredi, Grci i Slovenci nenaviknuti na ovakav život i stezanje kaiša su izašli na ulice.
Šta je sa nama? Kod nas ovakvo stanje traje već više od 20 godina. I narod se jednostavno navikao na ovakvo stanje koje je već toliko dugo da je u stvari postalo naša svakodnevnica.
Da li smo mi imali ovaj trenutak naglog pada standarda i zašto ONDA nije bilo ovakvih protesta usmerenih protiv Vlade?
DA, imali smo trenutak naglog pada standarda ali se to dešavalo u vreme građanskog rata kada su sav narodni bes i nezadovoljstvo bili usmereni prema Hrvatima i Muslimanima, a ne prema državi i odgovornim licima.
Pretpostavljam da država (svaka, ne samo naša) i sama spinuje i manipuliše u ovakvim situacijama te tako sreće pažnju sa sopstvene nesposobnosti i narodno nezadovoljstvo uvek usmeri na nekom "spoljašnjem neprijatelju" (Hrvati, Muslimani, NATO,...). Ne kažem da oni nisu postojali, ali je činjenica da se ni mi nismo dovoljno bavili sobom i da nismo razmišljali šta smo mogli da učinimo da sve to sprečimo.
Pogledajte danas primer gej parade i sličnih situacija na koje se uvek sreće pažnja sa, u stvari GLAVNIH problema sa kojima se kao društvo suočavamo... Što kaže ona parola "Ne je*u te pederi nego političari"...
U svakom slučaju, ovaj moj poduži komentar vam se može učiniti da nije na mestu ali su u stvari sve ovo neki konkretni prmeri anomije koju ja doživljavam kao neki širi pojam poremećaja u društvu (kulturnih, moralnih, ekonomskih, političkih,...).
Pogledajte oko sebe i naćićete i sami neki primer iz svoje okoline, siguran sam.